ПАЛЕ- Филмотека у знаку великих глумица француског филма

46
Тродневна „Филмотека“, коју Кинотека Републике Српске организује од 5. до 7. новембра на Палама, биће посвећена великим француским глумицама па ће љубитељи филмске умјетности имати прилику да уживају у филмовима у којима су изванредне улоге оствариле Брижит Бардо, Изабел Ипер и Жилијет Бинош.
„Филмотека“ почиње у уторак, 5. новембра, пројекцијом чувеног Годаровог филма „Презир“ (Le mepris) из 1963. године са Брижит Бардо у главној улози.
Презир“ који је снимљен према истоименом роману Алберта Моравије из 1954. године комбинује двије теме: интиман портрет брака заједно са причом о томе како се снима филм.
Француски филм, сниман у Италији са страним продуцентима изазвао је доста главобоље Годару навикнутом на једноставније продукције. Продуценти су, између осталог, присилили Годара да „досними“ уводну сцену са голом Брижит Бардо да би се филм боље продао. Филм прати успјешног драмског писца (Пиколи) који покушава да напише сценарио за екранизацију „Одисеје“ у режији Фрица Ланга, који овде игра самог себе. Док он ради на сценарију, љубав његове жене (Бардо) према њему се гаси…
„Презир“ је био седми најгледанији филм у Француској 1963. године што је донијело највећи успјех до тада за Годара, али је био разочарење за филм у коме игра Брижит Бардо.
Брижит Бардо рођена 1934. у Паризу је француска глумица и пјевачица, која се на врхунцу популарности повукла из филмске индустрије. Од тада је страствени борац за права животиња. Позната по портретисању сексуално еманиципованих жена са хедонистичким животним стилом, била је један од најпознатијих секс симбола 50-их и 60-их година прошлог вијека. Иако се повукла из филмске индустрије још 1973. године и данас важи за једну од икона „поп културе“. На филму је дебитовала 1952. године, а постала је позната улогом у филму „И Бог створи жену“ (1956) њеног тадашњег супруга Рожеа Вадима. Играла је у 47 филмова, неколико мјузикала на позорници и снимила око 60 пјесама. Награђена је „Легијом части“ 1985. године, али је одбиле да је прими.
У сриједу 6. новембра на програму је филм Клода Горете „Плетиља чипки“ (La dentellière) из 1977. године са Изабел Ипер у главној улози.
Снимљен према истоименом популарном и критички признатом роману Паскала Лаине из 1974. године.
Плетиља чипки“ почиње као љубавна прича која полако прераста у деликатну студију карактера. Филм је био у званичној селекцији Канског фестивала 1977. године и добио је специјалну награду жирија. Изабел Ипер је побрала посебне похвале за своју интерпретацију лијепе, стидљиве Поме. Ова улога донијела јој је и награду „Бафта“ за најбољу младу глумицу.
Изабел Ипер рођена 1953. у Паризу. До сад је играла у више од 120 филмова од свог дебија 1971. године. Она је глумица са рекордним бројем номинација за награду Цезар (француски пандан Оскару), укупно 16 од којих су двије номинације резултирале и освојеном наградом. Такође једна је од ријетких глумица које су два пута награђене у Кану, као и једна од ријетких која је два пута добила чувени „Волпи куп“ за најбољу глумицу на Венецијанском фестивалу.
Такође, Европска филмска академија ју је два пута прогласила за најбољу европску глумицу, а посљедњих година стигла ју је и давно заслужена свјетска и холивудска слава. Тако је за улогу у филму „Еле“ из 2016. године награђена Златним глобусом и номинацијом за Оскар.
У четвртак је на програму филм „Љубавници на мосту“ (Les amants du Pont-Neuf) из 1991. године, са Жилијет Бинош у главној улози.
Ово је филм који припада необарокном правцу „cinema du look“ насталом у Француској 80-их година прошлог вијека. Ријеч је о филмовима о младима, високе продукционе вриједности и упадљивог визуелног стила, који често подразумијева интертекстуалне алузије као и слике позајмљене из савремених популарних медија. Музичка подлога у овим филмовима је често еклектичка мјешавина класичне и поп музике.
Љубавници на мосту“ представљају најексперименталнији вид овог стила и нуде раскошну визију филма као неумјерене гозбе за чула. Ријеч је о причи без икаквог заплета, о бескућним, злосрећним љубавницима који су своју судбину запечатили на париском мосту Пон Неф. Снимање филма је трајало три године и дуго времена ово је био најскупљи француски филм свих времена. Највећи разлог за то је идеја Каракса да на југу Француске подигне реплику моста у пуној величини са све његовом околином.
Европска филмска академија је прогласила Жилијет Бинош за најбољу европску глумицу 1992. године за улогу у овом филму.
Жилијет Бинош рођена 1964 у Паризу.
Прву од укупно 10 номинација за Цезара добила је још 1986. године за улогу у филму „Рандеву“.
Имала је 24 године када је добила велику улогу у филму Филипа Кауфмана „Неподношљива лакоћа постојања“ (1988) који је лансирао њену интернационалну каријеру. Услиједиле су међународно и критички признате улоге у филмовима „Љубавници на мосту“ (1991), „Пожуда“ (1992). Одбила је улогу у Спилберговом „Парку из доба Јуре“ да би играла у трилогији Криштофа Кишловског „Три боје“ (1993 – 1994). Била је то одлука која ће јој донијети за сада јединог Цезара као и „Волпи куп“ у Венецији.
Међународна слава убрзо је крунисана Оскаром за споредну улогу у филму „Енглески пацијент“ Антонија Мингеле из 1996. године.
Велику пажњу међународне критике (номинације за Оскар, Бафту и Златни глобус) добила је и за улогу у филму „Чоколада“ 2000. године.
Коначно, 2010. године дочекала је и признање на најпрестижнијем свјетском филмском фестивалу у Кану, гдје је проглашена за најбољу глумицу у филму иранског режисера Абаса Кијаростамија „Овјерена копија“.
Филмотека ће бити одржана од 5. до 7. новембра у Палама у Амфитеатру Економског факултета са почетком у 19:00 часова.
Улаз за публику је слободан.
/Кинотека РС/