Професор, доктор, лектор, лингвиста, преводилац, музичар, новинар, фотограф… Дарко Ковачевић, умјетник са широким опусом интересовања и особа која сваки свој хоби настоји да доведе до савршенства. За све проналази довољно времена, а уз све обавезе које има изгледа као да прижељкује нове.
Доктор лингвистичких и књижевноисторијских наука рођен је у Сарајеву гдје уписује основну школу, а потом као одликаш завршава Гимназију „Илиџа“. Такође, завршава Средњу музичку школу „Илиџа“ са просјеком 5.0. Бриљантно школовање наставља на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву на Одсјеку за енглески језик и књижевност и упоредо студира Музичку академију. Посдипломски магистарски студиј из књижевности уписује 2003. године, а 2009. пријављује докторску тезу на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву, коју брани 2014. године. Наредне године пријављује и другу докторску тезу на Филозофском Факултету Универзитета у Новом Саду те је брани 2016.г.
- Дипломирали сте на Одсјеку за енглески језик и књижевност. Након тога сте магистрирали књижевност па два пута докторирали: први пут књижевност, а други пут језик. Да ли је енглески језик био ваш први избор, с обзиром на то да се бавите фотографијом, музиком и, на одређени начин, новинарством, осим егзистенцијално примарног рада на Електротехничком факултету Универзитета у Источном Сарајеву у звању ванредног професора за ужу научну област Специфични језици (англистика)?
Енглески језик није био мој први избор, већ нешто што сам, у првим годинама послије рата у БиХ уписао како бих одложио (тада обавезно) служење војног рока и истовремено студирао нешто док се спремим за полагање пријемног испита за студирање на Музичкој академији, што ми се тада било наметнуло као приоритет, будући да студиј новинарства, који ме је у то вријеме објективно највише интересовао, није постојао у универзитетском окружењу које је у том тренутку мени било финансијски и технички доступно. Међутим, низ околности, углавном повољних, довео је до тога да ми бављење енглеским језиком постане примарно занимање, гдје кроз наставну и преводилачку дјелатност, али и кроз научно-истраживачки рад обезбјеђујем властиту егзистенцију и услове за даље професионално напредовање и усавршавање.
- Дипломирали сте и на Музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву, свирате гитару, када се јавила љубав према музици?
Будући да је Мишо (мој тата) активно свирао гитару и био озбиљан слушалац музике и колекционар грамофонских плоча и аудио касета, музика је у мом животу реално присутна од рођења, а накнадни афинитети, развијање укуса, жанровско оријентисање родитељско усмјеравање и безрезервна подршка кад год је то било потребно довели су до тога да завршим основну и средњу музичку школу, а потом и упишем и завршим и Музичку академију. Нажалост, упркос томе што је гитара инструмент који ме је увео у музику и самим тим се налази у центру мог музичког интересовања, због недостатка адекватног наставног кадра и, самим тим, непостојања одсјека за гитару на Музичкој академији у вријеме кад сам је уписао, завршио сам студиј на Одсјеку за општу музичку педагогију. Међутим, и даље, активно свирам и вјежбам гитару, како у оквирима академске музике, тако и у домену различитих жанрова популарне музике којима сам наклоњен.
- Недавно сте организовали изложбу фотографија под називом „Концерт Концепт 2: Back“, јесте ли задовољни реакцијама посјетилаца, можемо ли ускоро очекивати још изложби?
Изложба коју помињете представља други дио циклуса фотографија који је произашао из више од петнаест година мог аматерског бављења концертном фотографијом. Серија Back приказује портрете извођача који на концертима дјелују у позадини, из задњег плана организације бине. Претходила јој је серија Front, гдје су приказани портрети извођача који на концертима дјелују у првом плану извођачке интеракције с публиком, а негдје на јесен ће бити изложен и трећи дио циклуса, под називом Stage. Такође, у плану имам и изложбу потретних фотографија, као и изложбу панорамских, пејзажних и архитектуралних фотографија које сам начинио различитим мобилним телефонима приликом вожњи бициклом.
- С обзиром на то да имате широк спектар интересовања, колико се прожима све чиме се бавите и гдје највише проналазите инспирацију?
Сматрам да је у животу веома важно пронаћи добар баланс између занимања, хобија и фобија. При томе тај баланс не може бити константан, већ је у фази сталног прожимања сва три елемента, на такав начин да се они, у зависности од конкретне ситуације, узајамно подржавају, допуњавају, потискују или одбијају. У начелној, неумитној и константној тежњи ка материјалном очувању и, по могућности, унапређивању личне егзистенције кроз активности и дјеловања која то омогућују, суштински је битно имати и оне друге, који служе као дистракција и својеврстан тематски вентил и искорак. Када је ријеч о инспирацији, она се налази свуда, питање је само у коју сврху ће се искористити, са којим циљем и на који начин, што, опет, зависи од ужег или ширег контекста одређене активности, стања, догађаја, расположења или ситуације.
- Тренутно снимате подкасте, како сте дошли на идеју да покренете овај пројект и да ли сте имали неки посебан циљ када сте одлучили да започнете радити на њему?
Подкаст (ImpressonalitiesPodcast – https://www.youtube.com/ImpressonalitiesPodcast) сам покренуо крајем марта, након неколико мјесеци размишљања, планирања и активног слушања подкаста (Agelast, Belgrade Backstage Pass, Put u plus, Fusnota i drugi). Мислим да су се у подсвјесној позадини такве одлуке великим дијелом нашле моје неостварене новинарске амбиције (због њих сам, 2017. године, покренуо и онлајн магазин magare.info), али не могу рећи да Impressonalities Podcast сам по себи има неки посебан циљ изван оквира истинског задовољства доживљеног приликом разговора са занимљивим саговорницима. Иначе, ријеч је о потпуно некомерцијалном пројекту који реализујем властитом опремом и у коме се налазим у свим улогама, од водитеља разговора, преко сниматеља, тон-мајстора и монтажера па до особе задужене за маркетинг, промоцију и постављање епизода на streaming платформе, било у форми видеа (YouTube) или чисто звучних записа (Spotify, Deezer, Google Podcasts). Немам студио, тако да сам епизоде до сада снимао на различитим локацијама, од просторија у оквиру зграде у којој радим, преко властите дневне собе, отворених и затворених простора у оквиру Матичне библиотеке и Културног центра Источно Сарајево (много хвала Наташи Кулашинац и Младену Јанковићу на томе) до ентеријера и баште Mr. Elephant-а (бескрајна захвалност менаџменту и особљу на стрпљењу) и просторија Студија Соба мог великог пријатеља и драгог колеге Пеђе Харта.
- Како су људи реаговали на Ваш рад и на који начин проналазите саговорнике за подкаст, да ли имате теме на које се посебно реферишете или простора дајете свим животним темама и догађајима?
ImpressonalitiesPodcast до сада има нешто више од 20 снимљених и постављених епизода и реакције оних који су те епизоде прегледали, преслушали или дјелимично окрзнули неким чулом су позитивне, уз неизбјежне и често оправдане сугестије усмјерене ка побољшању аудиовизуелног идентитета самог подкаста и унапређивању његовог маркетиншког аспекта кроз различите видове промоције који би га учинили видљивијим већем броју потенцијалних гледалаца и/или слушалаца. Саговорнике сам, до сада, првенствено бирао међу пријатељима, познаницима и колегама чији рад и дјеловање познајем, поштујем и сматрам занимљивим, али било је и неколико случајева да ме пријатељи и колеге које знају да радим подкаст усмјере на неку потенцијално занимљиву личност или ме с њом директно повежу. Без изузетка су то особе које мисле својом главом, имају шта да кажу и остављају траг у средини у којој живе. Немам теме на које се посебно реферишем, али морам бити искрен и рећи да госте и гошће примарно бирам из области са којима моје образовање и интересовања имају неких додирних тачака. Поента је да се у свакој епизоди исприча нешто лијепо и добро и да на крају сваке од епизода никога не боли стомак или глава од онога што је у њој речено и представљено.
- Колико су млади на подручју нашег града заинтересовани за фотографију, музику и умјетност генерално?
С обзиром на генералност наведеног питања, али и континуирану динамичност и промјењивост свијета који нас окружује, релативно ми је тешко дати одговор на наведено питање. Хиљаде фотографија настају у сваком тренутку, музика се свуда слуша, на многим мјестима се и свира, изводи, увјежбава или рачунарски генерише, интересовање за умјетност сасвим сигурно постоји, али, у добу брзих аудиовизуелних формата, свеопште „друштвеномрежности“, сажетих информација, компресованог мултитаскинга и чињенице да пажња младог човјека усмјерена на један садржај у просјеку може да траје највише двије минуте, вријеме које тек долази показаће колико је све то дубоко и одраз истинског интересовања, а колико питање тренда, уклапања у норме одређених друштвених група и жеље да се буде признат и прихваћен у оквиру њих.
/Град Источно Сарајево/
