На данашњи дан 1882. године, у Лондону, у угледној викторијанској породици интелектуалаца, рођена је Вирџинија Вулф, незаобилазно име енглеске и свјетске књижевности 20. вијека, жена која је помјерала границе, једно од најважнијих имена наративног модернизма и зачетница феминистичке књижевне критике.
Склоност ка писању испољила је рано, па је тако са само 10 година уређивала кућне новине. Имала је учитеље који су долазили у кућу да је подучавају, а од мајке је научила латински и француски. Читала је предано и страствено књиге из богате кућне библиотеке. У „Сопственој соби“ (1929), једном од најзначајнијих феминистичких есеја, износи своју спознају и убеђење да жена која жели да пише мора да има своју собу и сопствене приходе.
У писању је примјењивала технику унутрашњег монолога и тока свијести. Написала је 9 романа, 7 томова критичких текстова, двије биографије, 26 свезака дневника, обимну преписку, есеје… У својим есејима хтјела је да пронађе, како је говорила: „неки једноставнији, суптилнији, непосреднији начин писања о књигама као о људима.“
Ангажовано је промишљала питања хијерархијског уређења друштва заснованог на патријархату и закону јачег и њихове манифестације у умјетничком стварању. Од 1915. до краја живота редовно је водила дневник. У дневнику 1929. је записала: „Проћи ћу као облак преко таласа“. Прелазак је сама завршила 1941. године.
Говорила је да „своје реченице треба да вајамо све док не постану као танка опна наших мисли.“ Свој живот је посветила књижевности, рај је видјела у непрестаном читању добре литературе. Њен живот и њене књиге били су инспирација за многе редитеље, па тако имамо филмове: „Сати“, „Вита и Вирџинија“, „Госпођа Даловеј“, „Орландо“, „Ка светионику“…
Маргерит Јурсенар је у есеју „Срамежљива и блистава жена“ о Вирџинији „рекла да се нада да ће и 2500. године „понеки зналачки дух умјети да открије танану нит вриједности њене умјетности.“
/Библиотека Матице српске/
