Владимир Мехмедбашић био је Илиџанац и изразити локалпатриота, те су то, вјероватно, неки од разлога зашто је након избијања рата одлучио да остане на Илиџи и дијели судбину са својим народом.
Приредио: Срђан ЈЕРЕМИЋ
Доктор Владимир Мехмедбашић током протеклог рата у насељу Српска Илиџа, у најтежим условима, успјешно је обавио неколико хиљада порођаја и операција, због чега је био омиљен међу Илиџанцима.
Бројни људи рођени и том времену добили су име по овом великом љекару и патриоти, којем се Источно Сарајево мора на одговарајући начин одужити.
Начелник Одјељења гинекологије и акушерства у Болници „Србија“ у Источном Сарајеву Бранка Семиз, која је рат провела радећи са Мехмедбашићем, каже за Срну да је ријеч о сину чувеног револуционара, члана „Младе Босне“ Мухамеда Мехмедбашића.
„Владимир је био Илиџанац и изразити локалпатриота, те су то, вјероватно, неки од разлога зашто је након избијања рата одлучио да остане на Илиџи и дијели судбину са својим народом“, наводи Семизова.
Мехмедбашић је имао троје одрасле дјеце у иностранству код којих је могао отићи.
„Иако рођен у Стоцу, примаријус Мехмедбашић одрастао је, школовао се и цијели живот провео на Илиџи. Када се заратило могао је да бира гдје ће да оде. Био је први акушер на сарајевској клиници, која је годишње имала 10.000 порођаја, гдје је конкуренција била огромна, али он је ипак био прва виолина„, каже Семизова.
Она оцјењује да је доктор Владимир Мехмедбашић био неоспорна величина у људском и професионалном смислу, али да, нажалост, због рата никада није одбранио припремљен магистарски рад.
ПОРОЂАЈИ ВРШЕНИ УЗ СВЈЕТЛО СТАРОГ АУТОМОБИЛСКОГ ФАРА
Дом здравља Илиџа у априлу 1992. године налазио се у новој згради која је била на првој линији фронта, па је према ријечима Семизове, морао бити измјештен.
„Пронађене су некакве просторије у којима су оформљени амбуланта и породилиште, у чему је учествовао и примаријус Мехмедбашић. То је била нека винарија. Имали смо порођајни сто и најосновније инструменте, нисмо имали чак ни ултразвучни апарат.
Порођаји су вршени у просторији гдје су рађени прегледи, али срећом никада није било инфекције, упркос ратним условима“, присјећа се Семизова.
У породилишту није било струје, па је у првом периоду, умјесто операционе лампе, кориштен стари аутомобилски фар спојен на акумулатор, који су возачи, када би се испразнио, одвозили негдје гдје је било агрегата како би га напунили.
„Првобитно сам држала то свјетло, док би примаријус порађао или шио жене. Није било ни гријања и ложили смо ватру да бисмо угријали воду како бисмо могли опрати бебе. Тако је било из ноћи у ноћ, током цијелог рата. Послије смо преселили у једну кућу у којој је било комфорније, али смо се и даље суочавали са недостатком дрва, воде и струје“, наводи Семизова.
Према њеним ријечима, у просторији у којој је било породилиште вршени су само порођаји, а уколико би био потребан царски рез, онда се породиља одвозила у болницу „Жица“, која је била удаљена око километар.
„У таквим случајевима и под кишом граната, породиља, сестра, примаријус и ја смо ишли у Жицу да обавимо оперативни захват. Осим царских резова, тамо смо радили и хистеректомије“, сјећа се доктор Бранка Семиз.
Она прецизира да је ту било још гинеколога који су остајали одређени период, али да је само Мехмедбашић био ту од првог до посљедњег дана рата.
Доктор Мехмедбашић знао је да „управља“ својим осјећањима и никада се није жалио, мада су постојали заједнички страхови – да ли ће се очувати линија, хоће ли неко бити рањен од колега или укућана, пошто је његова кућа у којој је живио са супругом била на првој линији.
ПАЦИЈЕНТИ ГА ПОШТОВАЛИ, А ИЛИЏАНЦИ ОБОЖАВАЛИ
Семизова истиче да је Мехмедбашић као шеф породилишта имао одличну сарадњу са појединим докторима, али да су неке колеге, вјероватно из своје спознаје да никада неће моћи достићи његов ниво, покушавале да га оспоре.
„Народ га је обожавао, чему најбоље свједочи догађај када га је, нажалост, једна млада надобудна докторица уз помоћ неких људи смијенила са мјеста шефа породилишта.
Усудила се смијенити човјека који је прије рата био први човјек сарајевског породилишта. Међутим, непуних сат касније сви људи који су нешто представљали у тадашњој Српској Илиџи су се окупили у управи, након чега је примаријус аутоматски враћен на своје старо мјесто“, прича начелник Одјељења гинекологије и акушерства у Болници „Србија“ у Источном Сарајеву Бранка Семиз.
Иако није био снисходљив према пацијентима, Семизова наводи да је Мехмедбашић врхунски обављао свој посао и посвећивао пуну пажњу свакој жени која му је дошла на преглед или да се породи, о чему најбоље свједочи „армија“ његових пацијената.
Према њеним ријечима, Мехмедбашић је у породилишту настојао да одржи хијерархијски дух клинике и ништа није поједностављивао иако је био рат, па је породиље дочекивала дежурна сестра, затим би долазила Семизова као млађи дежурни, која би обавила први преглед.
„Све је то имало посљедице и по његово здравље. Оболио је од једне аутоимуне болести. Тежак је то био период за све, па и за њега.
Ипак, многи су дјеци дали име Владимир. Звали су га наш Владо. То је био човјек институција за себе, један естета који је у свему волио да ужива и друге је учио како то да примијене“, истиче Семизова.
Доктор Мехмедбашић волио је спорт, а обожавао руске класике, о којима су ноћи проводили причајући.
„То му је ваљда у генима било. Једноставно је био наклоњен Русима, па када бисмо причали о руским класицима, то би било као умјетничко вече“, напомиње Семизова.
ПОЧЕО ДА ПАДА У ЗАБОРАВ, НЕМА ОБИЉЕЖЈЕ У ГРАДУ
Семизова сматра да Источно Сарајево мора наћи одговарајући начин да се одужи доктору Мехмедбашићу.
„Мислим да му се нисмо одужили, почео је да пада у заборав, јер онај којег не помињемо и ко нема неко обиљежје у овом граду буде заборављен. Не смијемо дозволити да заборав однесе то име, јер управо људи који данас изграђују овај град јесу његове бебе. Он је омогућио да они здрави дођу на свијет – то је велико“, истиче доктор Бранка Семиз.
У моментима док су се борци борили на првој линији, доктор Мехмедбашић борио се да њихова дјеца дођу здрава на свијет и да њихове жене прођу што безболније приликом порођаја.
„За вријеме рата у породилишту у Српској Илиџи обављено је више од 2.500 порођаја, односно око 700 порођаја годишње. Нажалост, добар дио документације је изгубљен приликом евакуације након потписивања Дејтонског споразума.
Ту су се порађале жене из Илијаша, Вогошће, Илиџе, Рајловца, Хаџића, па један добар дио рата и из Кисељака“, наводи Семизова.
Доктор Владимир Мехмедбашић на Илиџи је остао и након потписивања Дејтонског мировног споразума.
Рођен је 1934. године, а умро 21. децембра 2015. године.
/Срна/
