ЗАУСТАВИТИ ОДУМИРАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ КОЈА ЈЕ НЕОТУЂИВИ ДИО СРПСКОГ ЈЕЗИКА

91

Први корак у очувању Срба и српског језика у Републици Српској и БиХ јесте заустављање процеса одумирања ћирилице као битне идентитетске црте како српскога језика тако и српскога народа, нагласио је професор књижевности на Филолошком факултету у Београду и Филозофском факултету на Палама Милош Ковачевић.
„Оно што обједињује српски народ, што му даје национални идентитет јесте прије и изнад свега српски језик и његово писмо ћирилица. Српски језик и српска ћирилица темељни су идентитетски национални критеријуми српскога народа. Између српскога језика и српске ћирилице влада однос какав нема ниједан други језик са својим писмом“, истакао је Ковачевић.

Он је изјавио Срни да је ћирилица неотуђиви дио српског језика, и зато је српски језик у свој пуноћи српски тек кад се исписује ћирилицом.

„У каквом је положају српски језик данас, можда најбоље показује чињеница да су све три његове суштинске карактеристике данас ‘у проблему’, да не кажемо ‘у кризи’ – српско име као одраз његове етнолингвистичке суштине, ћирилица као идентитетска карактеристика српскога народа и алоглотско нарушавање структуре српскога језика. Зато је пред српском филологијом много неодложних, али и дугорочних задатака“, појаснио је Ковачевић.

Он је рекао да српски језик у односу на своје варијанте које се именују језицима – „босански“, „хрватски“, „црногорски“, једини има статус лингвистичког језика, док су његове преименице само политички језици, па зато српска филологија у освјетљењу његовог статуса мора примјењивати критеријуме који важе за све полицентричне свјетске језике – језике који су варијантно раслојени, којим се користи више народа, али који према свим лингвистичким идентитетским критеријумима представљају један језик, какви су на примјер енглески, њемачки, шпански, португалски.

„Што се тиче његових варијанти – хрватског, босанског/бошњачког, и црногорског – јасно је да ће српска филологија увијек истицати да су у питању само различити стандарди, односно различите варијанте Вуков/ск/ог српског књижевног језика. Српска филологија при образлагању лингвистичког статуса тих назовијезика примјењиваће на њих међународне правне и научне критеријуме, а посебно критеријуме идентификације мањинских језика што их је понудила Европска повеља о регионалним или мањинским језицима“, навео је Ковачевић.

Он је нагласио и да је неопходно вратити општекултурни и општеобразовни дигнитет српском језику и ћирилици преко школског система, прије свега преко друкчијег статуса у средњошколском и високошколском образовању.

„То је могуће само ако се води институционална брига и борба за културу српскога језика. Никада као данас није било више језичке некултуре. Статус српског језика и језичке културе не може се побољшати ако се не промијени његов статус у цијелом образовном систему. Српскога језика, наиме, готово да ни по изузетку нема ни на једном од ненаставничких нефилолошких факултета. А морало би га бити“, указао је професор Ковачевић.

Осим социолингвистичких питања, везаних прије свега за преименовања српскога језика, каже он, данашњицу српскога језика оптерећују и питања алоглотских утицаја што угрожавају његову структуру.

„Наиме, данашњи српски језик, посматран и у цјелини и као систем варијаната, изложен је веома јакој англицизацији. У протеклих десетак година, код нас /али не само код нас/ догодила се права експлозија језичке англоманије. ‘Она сада прелази у свој екстремни стадијум – језички англохолизам, који се може описати као опијеност неконтролисаним уношењем свакојаких елемената и појава из енглеског језика у српски’ /Т. Прћић/. Зато се морају установити темељни критеријуми српског филолошког програма, као нужне смјернице дјеловања српске филолошке науке и српске политике у оквиру хармонизованог ‘наступања’ лингвиста и политичара у провођењу научно засноване и национално пробитачне српске језичке политике“, навео је Ковачевић.

Он је нагласио да основно начело тог програма треба да буде јединствен српски језик за све Србе, или како је то Вук рекао: „Српских језика нема него један којим говори сав народ српски“.

 

 

/срна/