СТОТИНУ ГОДИНА ОД ОСЛОБОЂЕЊА САРАЈЕВА И УЛАСКА СРПСКЕ ВОЈСКЕ

61

На данашњи дан прије 100 година славна побједничка Друга српска армија Војске Краљевине Србије, којом је командовао војвода Степа Степановић, умарширала је у Сарајево, чиме је и симболично окончана четрдесетогодишња аустроугарска окупација БиХ.

Историчар Александар Костовић наглашава да српска војска у Сарајево није ушла под борбом, за разлику од јесени 1914. године, када је враћена са прилаза граду и када су се на Романији седмицама водиле битке, већ на позив нове народне власти како би одржавала ред и мир.

„Након пробоја Солунског фронта у Првом свјетском рату, а током ослобађања Србије и Црне Горе, распада се аустроугарска власт у већини њених покрајина. Створена је власт народних вијећа, а у Хрватској, Славонији и Словенији Држава Словенаца, Хрвата и Срба“, каже Костовић.

Он наводи да је у БиХ формирана нова, домаћа власт на челу са Народним вијећем у Сарајеву, које је имало своје представнике у Народном вијећу Словенаца, Хрвата и Срба у Загребу.

„Као извршни органи формирани су Главни одбор Народног вијећа за БиХ /за предсједника именован Глигорије Јефтановић/ и Народна влада, која 1. новембра преузима власт од аустроугарског земаљског поглавара.

Два дана након тога, Аустроугарска капитулира, а на терену долази до општег безвлашћа и нереда који доприносе атмосфери несигурности“, указује Костовић.

Према његовим ријечима, Народно Вијеће у Загребу, без обзира што није успјело да створи своју војску у Хрватској, шаље групу високих официра у БиХ са циљем стварања војске на овој територији.

Али, Народна влада у Сарајеву одбија било какву сарадњу по том питању, наглашавајући да је прокламовала уједињење са Србијом и да је позвала српску Врховну команду да пошаље своје трупе како би одржавале ред.

„На позив нове власти у Сарајеву, прве јединице Друге српске армије ступиле су 4. новембра на тло БиХ, преко Вишеграда, након чега војвода Степа наређује убрзани марш ка Сарајеву, у које српска војска улази 6. новембра“, наводи Костовић за Срну.

Када је ријеч о дочеку српске војске, Костовић напомиње да тај историјски моменат најбоље описује говор повјереника Народног вијећа у Сарајеву Васиља Грђића /објављен у београдским „Вечерњим новостима“ 13. новембра 1918. године/, који је „Бијелим орловима овјенчаним вијенцима побједе“ пожелио добродошлицу у Сарајево и БиХ.

Костовић наглашава да је тих дана постојало прилично јасно расположење и међу католичким и муслиманским становништвом да БиХ прогласи директно уједињење са Србијом.

„Да до таквог расплета не дође много су допринијели и српски представници из БиХ у Југословенском одбору, али и неодлучност Народне владе у Сарајеву.

За разлику од својих политичких представника у Југословенском одбору, велики дио српског становништва БиХ, као и један дио његове политичке и интелектуалне елите, није могао да схвати зашто се вјековни сан уједињења са Србијом замјењује неким магловитим југословенством“, истиче Костовић.

Регент Александар Карађорђевић прогласио је прву заједничку државу Јужних Словена – Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године.

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца заузимала је територију данашње Србије, БиХ, Македоније и Црне Горе, али и највећи дио данашње Хрватске и Словеније.

Још почетком Првог свјетског рата Краљевина Србија објавила је да су њени циљеви уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, што је и потврђено Нишком декларацијом Скупштине Краљевине Србије 7. децембра 1914. године.

Конкретни преговори о уједињењу у будућу државу постигнути су на Крфу, где је 20. јула 1917. године донесена Крфска декларација, а у Женеви 9. новембра 1918. године такозвани Женевски споразум.

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца промијенила је 1929. године назив у Краљевина Југославија.

 

 

/Срна/