У оквиру Сајма књиге у Источном Новом Сарајеву синоћ су промовисане књиге „Жалосна радост“ Јоване Лазовић, те „Заборављена Милица Мирон“ приређивача Маријане Петронић.
Лазовићева је новинарима рекла да је одрасла и сазријевала слушајући приче о страдању Срба на подручју Рудог, које је одлучила да сачува од заборава кроз свој роман.
„Искрено, не бих могла живјети са чињеницом да сам знала све те приче, а да их нигдје нисам записала и овјековјечила. Надам се да сам овим романом успјела све те наше јунаке, борце и мајке да отргнем од заборава и да та прича не буде само моја, већ свих нас и цијелог српског народа и свих оних који су преживјели нешто слично“, нагласила је Лазовићева.
Према њеним ријечима, роман „Жалосна радост“ је тешка слика страдања претежно народа Рудог, који прати више различитих судбина, од којих је свака специфична.
„Свака прича је засебна у смислу њихових судбина, живота послије рата, а што није био живот. Драго ми је што сам све те истините приче успјела да запишем тако да потомци оних који нису преживјели буду задовољни“, истакла је Лазовићева.
Она истиче да јој писање романа није престављао проблем, али јој је највише времена узело прикупљање материјала за писање.
Рецензент романа Анђела Вуковић рекла је да роман окисиморонског наслова „Жалосна радост“ читаоце води у период Одбрамбено-отаџбинског рата, у којем су главни протагонисти војници „Руђанске дивизије“ који проговарају о самом рату кроз непосредна лична свједочанства.
„Главни ликови су као дјечаци слушали о посљедњем рату од прадједова и дједова, а то је исто радила Јована слушајући и записујући приче ратних ветерана, мајки погинулих бораца, ратних војних инвалида и удовица. Она је буквално дневник тих јецаја и неухватљивих растрзаних мисли обухватила и преобликовала у роман“, рекла је Вуковићева.
За назив књиге „Заборављена Милица Мирон“ аутор Мирјана Петронић је рекла да представља извјестан вид протеста, јер је Миронова била веома позната у друштвеним токовима и књижевним круговима, да би онда била заборављена.
„Милица Мирон је учинила много за нас, за српски народ и очување српске традиције и културе. Иако поријеклом Словенка, удата је је била за великог српског књижевника и филозофа Михајла Мирона. У Сарајево је дошла 1912. године, а од 1920. почиње течно да говори и користи српско писмо и језик, када је и објавила своју прву причу Моја сусједка„, подсјетила је Петронићева.
У књизи су сабрана сва дјела Миронове до којих су могли да дођу, а рад на њој трајао је од 2017. до прошле године године, када је урађен прелом за штампу.
Петронићева истиче да је Миронова, осим поезије за дјецу, објављивала лирику у прози, загонетке и питалице, те адаптирала представе за дјецу.
Професор на Филолошком факултету Универзитета у Бањалуци Јеленка Пандуревић рекла је да је у настанак ове књиге уложен велики труд и изузетно је важно што је и промоција у Источном Сарајеву, будући да је књижевни рад Миронове и цјелокупно стваралаштво везано за то подручје.
„У питању је изузетно интересантна прича која припада културној историји овог краја, која повезује различите аспекте стваралаштва Милице Мирон, интересантне фигуре на културној мапи Срба из околине Сарајева“, рекла је Пандуревићева.
/Срна/
