На сједници Скупштине Града Српско Сарајево 3. децембра 1998. године донесена је одлука о избору крсне славе нашег града. За заштитника је изабран Великомученик Свети Петар Зимоњић, а дан славе препуштен је на одлуку Српској Православној цркви, тј. Патријаршији.
Свети Синод Српске православне цркве је те године прогласио Петра Зимоњића за свештеномученика и одредио дан, 17. септембар за његово празновање. Митрополит Петар Зимоњић, омиљени Владика сарајевских Срба, био је и остао наш заступник пред Богом, а Његова биографија личи биографијама већине сарајевских Срба који су крајем 20. вијека напустили своја вијековна огњишта, она иста, која су градили, стварали и његовали.
Заштитник Источног Сарајева, рођен је у Грахову 24. јуна 1866. године као Јован Зимоњић, син чувеног свештеника и вође Херцеговачког устанка 1875. године, Богдана Зимоњића. Од оца је наслиједио неустрашивост, праведност и борбеност, а остао је упамћен као један од омиљених професора Рељевске богословије, у којој је стекао своја прва теолошка знања. Основне студије је завршио у тадашњој Аустроугарској, а данашњој Украјини, у Чернавицама, једином православном богословском факултету на територији Монархије, док је даље школовање наставио у Бечу.
Године 1895. добио је мјесто професора Рељевске богословије и те године се замонашио у манастиру Житомислићу. Од тада па до своје мученичке смрти 1941. године уткао је себе у историју Епархије захумско–херцеговачке и Митрополије дабробосанске. Годину дана, од 1899. до 1900. био је управник Богословије у Рељеву, а 1901. године постаје конзисторијални савјетник Митрополије дабробосанске. Од 1903. до 1920. године био је владика захумско-херцеговачки.
Већ је Његов говор на хиротонији за владику захумског показао Његов карактер и борбеност, као и очеве гене. Пред Саборном црквом у Мостару, гдје се процјењује да је било око 5 000 вјерника, а штампа свједочи о величанственом скупу којем су присуствовали сви епископи Босне који су тада били под црквеном јурисдикцијом васељенског патријарха, тј. Цариградске патријаршије. Хиротонији је присуствовао и Петров отац, Богдан који тада има 91 годину. Он тада изриче бесједу:
„А шта да речем теби, роде мој мили, из кога сам поникао и ком толико дугујем, а с вама бих се најрадије више забавио и дуже поразговорио, имао бих вас зашто и покудити и похвалити, али хвалити вас нећу, јер се бојим, да ћу увриједити ваш понос таквим разговором мојим, а нећу вас ни кудити, јер се онда сам немам чиме похвалити. Радуј се, што сам дошао међу вас, јер и ако је земља ова сиромашна, богата је љубав ваша, а срце ваше од неба је пространије, и народ наш доказао је, да о хљебу самом не живи човјек. Знам ја, да ви кипите жарким родољубљем, а ви сте и лијепим српским језиком проговорили и свијету своју племениту и побожну душу открили и казали, како мислите и осјећате, те вас је цијело племе наше завољело. Мени се чини, да сте ви неку славу завољели, а та слава није лична ваша, него народа и цркве, дакле слава Божја, јер је вјера ваша православна на далеко чувена, као што је и љубав ваша према цркви православној, према школи и просвјети народној, према свему што је побожно, племенито, лијепо и узорито сваком позната. Па ако је истина, да сте тако у души расположени, онда ћемо се лако разумјети, јер сам и ја истом вјером просвјећен, истом надом проникнут и исте ме мисли загријавају. Ја вас поздрављам, браћо моја, при овом првом састанку нашем са речима: ‘Мир вам’; мир Божји, који ум људски превазилази, нека влада у кућама, и породицама вашим, мир нека влада и међу вама свима у читавом питомом крају овом, мир нека влада у цркви нашој, која се као добра мати толико брине за нас, и која се радује заједно с нама, ако напредујемо, и плаче заједно с нама, ако назадујемо. Да, цркву су и добри и спомена достојни претци наши највише вољели, у њој су у најтежим часовима живота свога уточиште тражили и ту се вјером и надом у Бога и у бољу будућност рода свога напајали, и ми смо се, хвала Богу, до данас одржали.”
Вријеме проведено у Захумско–херцеговачкој епархији обиљежено је анексијом БиХ од стране Аустроугарске 1908. године, као и Први и Другим балканским ратом (1912. и 1913.), и Првим свјетским ратом (1914 – 1918). Његова храброст показала се још једном када је пред аустријским чиновницима у Мостару у једној бесједи осуди Аустроугарску као земљу која са толико мржње напада српски народ и пријети подизањем устанка. Као велики патриота стекао је велику подршку српског народа.
Активно је учествовао у борби за уједињење Српске православне цркве 1920. године, а исте године је посатвљен за митрополита дабробосанског, са сједиштем у Сарајеву. Након Конкордатске кризе и трагичне смрти патријарха Варнаве Росића био је и један од кандидата за патријаршијски трон. Огромну љубав сарајевских Срба, али и цијеле епархије дабробосанске завриједио је још прије као професор Рељевске богословије. Поштовање је стекао и код народа других конфесија, поготово код босанских муслимана. Његов архипастирски рад обилује богатом заоставштином која се најјасније види данас кроз многе храмове које је митрополит Петар обновио и новосаградио. Посљедњи храм јесте онај Преображенски у Новом Сарајеву, чије освећење је обавио патријарх српски, Гаврило Дожић заједно са Митрополитом и Владиком Николајем Велимировићем. Свој цијели живот је уткао у ове двије епархије којима је столовао, а Његову личност најбоље описује Његов страдални живот. Плашећи се угледа који је стекао у народу усташке власти га 1941. године по наговору римокатоличког клера одводе из Сарајева када му се губи сваки траг.
То доба великог српског страдања, митрополит је дочекао у Сарајеву. Како се зна, била је страсна седмица када је бомбардован град, а већ у Велику сриједу, по наговору проте Стевана Петровића Митрополит одлази у манастир Свете Тројице код Пљеваља који тада административно припада Митрополији дабробосанској. Ту остаје до Васкрса, гдје служи архијерејску литургију, а већ другог дана Васкрса, 21. априла враћа се у Сарајево. Ту га затиче вијест да је у Бањалуци крвнички убијен владика Платон.
Упркос наговорима свештенства да се склони у Србију или Црну Гору, Петар одговара да ће остатати са својим народом, па шта буде њима да буде и Њему. Већ 27. априла гестаповци упадају у двор и врше претрес, а Митрополит тада говори др Пери Слијепчевићу који га је посјетио да осјећа да ће га ухапсити. Почеткм маја, римокатолички жупник и усташки повјереник за Босну, Божидар Брале захтјева од Митрополита и од свештенства да укину кориштење ћирилице на шта Митрополит одговара: „Ћирилово се писмо не може укинути за 24 сата, а осим тога, рат још увијек није завршен!“
На дан светог Василија Острошког, 12. маја 1941. године ухапшен је митрополит Петар, затворивши га у затврор Беледију гдје је задржан три дана, а одатле је уз усташку пратњу доведен до двора да узме неколико личних ствари и одведен у Загреб.
Тачних података нема о томе како је скончао свој живот. Постоје три верзије у облику свједочанстава преживјелих логораша. Према једној верзији из Госпића је одведен у Копривницу, а одатле пребачен у болницу у Стењевцу, друга верзија и највјероватнија јесте да је одведен из Госпића у Јадаовно гдје је звјерски убијен маљем у потиљак и бачен у Шаранову јаму. Трећа верзија говори о томе да је одведен у Јасеновац и бачен једну од ужарених пећи.
До данас се не зна гдје је гроб највољенијег митрополита сарајевских Срба, али Његово благо лице сваког 17. септембра подсјете Источно Сарајево на старадални пут, исправни пут и на то да су заувијек добили свог заступника пред Богом. Подсјети нас Петрова биографија на обнову Рељевске богословије, изградњу Храма у Пофалићима, процват богослужбеног живота, пуноћу православља у Сарајеву, али и на распеће и жртву сарајевских Срба.
