Егзодус сарајевских Срба је најзначајнији историјски догађај по идентитет Срба у Републици Српској који би морао имати важније мјесто у култури памћења, изјавио је синоћ у Источној Илиџи универзитетски професор и уредник публикације „Реци ћаћи да тражи камион“ Саша Кнежевић.
У публикацији су сабране приче различитих аутора о егзодусу сарајевских Срба, које представљају свједочанство о страшном, историјском тренутку који је задесио Србе у Сарајеву.
Кнежевић је новинарима уочи промоције књиге рекао да култура сјећања не вриједи ако се она јавно не износи.
„Морамо обиљежавати то некаквим јавним окупљањима. Друга јако битна ствар је да о томе треба објављивати књиге, које остају као чувари памћења народа. Зато је ово занимљива књига, јер смо из једне унутрашње перспективе покушали да испричамо причу о егзодусу двојица аутора који су били дјечаци и који читав живот носе то на својим плећима“, нагласио је Кнежевић.
Он је додао и да је један од аутора из родне куће отишао у мајчином стомаку.
„Ово су потпуно личне приче, каквих на хиљаде има и у којима ће се људи веома лако препознати“, навео је Кнежевић.
Професор на Богословском факултету у Фочи Дарко Ђого рекао је да му се некада чини да жртва сарајевских Срба није довољно цијењена, јер су синоними за опстанак Срба и њихов херојски отпор неки други важни историјски догађаји, као што су пробој Коридора и Битка на Кошарама.
„Нажалост, судбина сарајевских Срба и њихова жртва се распршила попут њих самих по цијелом свијету. Чини се да се та наша прича разлила на 150.000 појединачних прича од којих ни једна нема снагу да исприча оно што колектив треба да памти“, истакао је Ђого.
Ђого је рекао да Срби из Сарајева не траже статус хероја, већ само да дијете у Дервенти, Бијељини, Лесковцу, Никшићу зна да је опстанак српског народа и слобода у Републици Српској плаћена ужасном жртвом живота бораца, али и остављеног живота и историје сарајевских Срба, која је жртвована да би сада живјели слободно и достојанствено.
Према његовим ријечима, наслов публикације сажима дијалектске, социолошке, националне и све остале нијансе егзодуса Срба из Сарајева.
„Тада су читави животи, гробови, историја и насљеђе спаковани на камион и тужни отишли, остављајући иза вијекове. С друге стране народ је одлазио пун наде и ишчекивања да ће живот у Републици Српској бити достојанствен и вриједан те жртве“, истакао је Ђого.
Душан Пејић, који је егзодус преживио у мајчином стомаку, рекао је да је у тексту који је уврштен у публикацију испричао како је било одрастати једном избјегличком дјетету у специфичној средини, каква је Сребреница.
Хаџићанин Бојан Вегара, који се послије егзодуса са 16 година настанио у Братунцу и по чијој причи је и публикација добила име, појаснио је да је рукопис настао у децембру 1995. године када је дошао код бабе.
„Баба је наваљивала да тата нађе камион, да све буде спремно за одлазак, како не би остали и доживјели оно што је њена породица доживјела послије Другог свјетског рата, када је све заборављено и поништено. То је оно што сам спојио у овој причи“, нагласио је Вегара.
Упитан да ли је све вриједило, Вегара је одговорио потврдно јер је добијена Република Српска, јер да су остали не би имали ништа.
Издавач публикације је Удружење гуслара и епских пјесника Републике Српске, а штампање публикације помогла је општина Источна Илиџа.
Егзодус 120.000 Срба из Сарајева представља низ догађаја који су услиједили након потписивања Дејтонског мировног споразума, када је пет општина Српског Сарајева у цјелини припало ФБиХ, док је других пет подијељено између Републике Српске и ФБиХ, гдје су Срби углавном добили периферна, ненасељена и рурална подручја.
Бјежећи из својих кућа и са имања сарајевски Срби су понијели само најнеопходније ствари, а многи су се одлучили да премјесте посмртне остатке чланова својих породица.
/Срна/
