Диана Будисављевић /1891-1978/, дјевојачко презиме Обексер, хуманитарка аустријског поријекла која је током Другог свјетског рата спасила више од 12.000 српске дјеце из усташких логора смрти у Независној Држави Хрватској, умрла је на данашњи дан 1978. године.
Дјеца коју је Дијана спасавала или покушавала да спаси била су углавном са Кордуна и Козаре.
Ова акција била је једна од најтежих и по броју спасених најобимнијих хуманитарних акција везаних за концентрационе логоре у Другом свјетском рату.
Током спасавања или одмах по напуштању логора умрла су 3.254 малишана, и то исцрпљена тортуром, глађу и болешћу, док је 12.082 избављене деце преживјело рат и усташке логоре.
Дијана је била удата за хирурга Јулија Будисављевића, шефа хируршке клинике Медицинског факултета у Загребу. Он је био један од малобројних загребачких Срба поштеђених убијања, протјеривања или пљачке имовине за вријеме фашистичке НДХ.
Да би сачувала податке о дјеци коју је збрињавала током рата, водила је картотеку, с надом да би једнога дана дјеца могла бити враћена својим биолошким породицама.
Имала је подршку уског круга људи, а сви који су се бавили спасавањем дјеце из логора ризиковали су сопствене животе.
Након што је сазнала за српску дјецу која су држана у логору Лобор-Град, у октобру 1941. године, заједно са низом сарадника, посебно Марком Видаковићем и Ђуром Вукосављевићем, покренула је кампању помоћи под називом „Акција Диана Будисављевић“.
Уз помоћ локалне јеврејске заједнице у Загребу, која је имала дозволу да помогне логорашима, њен тим је слао залихе хране, лијекова, одјеће и новца, прво у Лобор-Град, а касније у Горњу Ријеку и Ђаково.
Њен тим такође је помагао члановима хрватског Црвеног крста на главној жељезничкој станици у Загребу, дајући путне потрепштине радницима у возовима који су се тамо зауставили на путу на принудни рад у Њемачку…
Почетком јула 1942, уз помоћ њемачког официра Густава фон Коцијана, Диана је добила писано одобрење да одведе дјецу из концентрационог логора Стара Градишка.
Уз помоћ Министарства за социјална питања, посебно професора Камила Бреслера, успјела је да премјести дјецу затворенике из логора у Загреб, Јастребарско, а касније и у Сисак…
Крајем маја 1945, након ослобођења, два агента ОЗНЕ узимају од Диане албуме са фотографијама дјеце.
Према налогу Министарства социјалне политике Хрватске 28. маја 1945. од Диане Будисављевић је узета и цјелокупна картотека дјеце, иако није била завршена идентификација и репатријација.
„Казала сам да ако морам картотеку предати, онда ћу му дати све. Кажем му да сам очајно увријеђена. Предајем картотеку, биљежнице за налажење непознате дјеце, регистар за фотографије и биљежницу с пописом особних ознака на дјеци“, стоји у дневнику који је писала Диана.
Одузимањем документације Диани Будисављевић и њеној сарадници Иванки Џакули, онемогућено је да даље раде на идентификацији великог броја деце.
„Знали смо да ће сада многе мајке узалуд тражити своју децу. Страшно растајање у логорима, дугогодишња чежња за њима на раду у Њемачкој, а сада неће наћи своје најдраже“, записала је Диана.
Њена понуда да својим радом помогне на идентификацији дјеце, у Министарству није прихваћена.
Послије Другог свјетског рата Диана Будисављевић вратила се да живи повучена и заборављена у Инсбрук.
Више није говорила о свом раду за вријеме рата и до смрти се није опоравила од посљедица обиласка логора.
Данас улице у Републици Српској и Србији носе има хуманитарке Диана Будисављевић, која је својим подвигом спасила хиљаде српских малишана из усташких логора смрти.
/Срна/
