Прича о мрачном и морбидном свијету НДХ пуштена је из боце и тешко се може вратити у њу са пар мучних и бруталних „рецензија“ амерички меинстрим медија које личе на вербално одрађено силовање давно побијених људи.
Приредио: Ненад ТАДИЋ
Од првостепене хашке пресуде Анти Готовини, којом је акција „Олуја“ означена као злочиначки чин којим је извршено етничко чишћење Срба, у утицајним клерикалним и десничарским круговима у Хрватској „црвена лампица“ заштите „самосвојности“ није се озбиљније палила све до појаве филма „Дара из Јасеновца“.
Случај Готовине запријетио је да цијелу модерну хрватску историју подијели на два црна дијела – доба усташке државе, сарадње са Хитлером и геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима и на доба независности деведесетих година прошлог вијека, која је остварена бруталним етничким чишћењем.
Да је Готовини остала на снази првостепена пресуда, Хрватска би била земља која је два пута настајала на злочину.
Зато је хрватска власт, уз „садејство“ цијелог друштва, издашне материјалне ресурсе и пресудну помоћ америчког фактора, који је имао велики утицај на Хашки суд, издејствовала ослобађање Готовине /читај: опрала је своју биографију/.
Али, зашто је обичан филм о усташким злочинима изазвао толику узбуну /која се огледала у посредном санирању штете преко трећих лица/ када је и до сада било много документарног материјала о Јасеновцу и другим стратиштима Срба, а и неколико играних филмова је снимљено о теми усташког геноцида /превасходно их је радио Лордан Зафрановић/?
Све док је владало увјерење да ће овај филм бити регионална прича, као што је то случај са 90 одсто филмова са простора бивше Југославије, да ће по обичају „скокнути“ до неког европског фестивала гдје ће бити приказан у пропратном пограму и након тога завршити на телевизији за, рецимо, новогодишњи програм – никакве посебне отровне стрелице нису одапињане.
Али, објава да је „Дару из Јасеновца“ узео амерички дистрибутер „Студио 101“, да иза њега стоје озбиљни јеврејски кругови, потврда да ће филм бити приказан у биоскопима широм САД и свијета, те на крају упућен на низ института који се баве Холокаустом – потпуно је промијенила његову перцепцију у клерикалним и десним круговима Хрватске, који су веома моћни.
Пошто јавно негирање геноцида у Независној Држави Хрватској /НДХ/ и сукоб са јеврејским институцијама које су веома осјетљиве на такво понашање није долазило у обзир, прибјегло се рецепту опробаном „милион пута“ од ратних деведесетих година.
Кренуло се опробаним рецептом – оптужи Србе да лажу и измишљају геноцид у НДХ, а с друге стране /кад се баш мора/ признај да су у Јасеновцу убијани само Јевреји. Те поруке требају да пренесу личности које, наизглед, немају ништа са Хрватском или некада зараћеним странама у региону, а и нису из политичких кругова.
Речено-учињено, услиједили су већ познати текстови у „Варајетију“ и „Лос Анђелес Тајмсу“ – у првом се не негирају злочини у Јасеновцу већ се каже да је све истина, али да је филм пропаганда /?!/, а у другом се иде још даље и оптужује режисер Предраг Антонијевић да жели да „уметне“ Србе као жртве у Јасеновцу, у коме су, наводно, убијани само Јевреји.
Одакле потичу ове тезе? Из „памети“ америчких филмских критичара који ноћу, ваљда, не могу да спавају од бриге за имиџ Католичке цркве у Хрватској или за општи имиџ Хрвата – које би могао да наруши један филм?
Свако ко чита овај текст наћи ће одговор ако уђе у неколико водећих десничарских портала у Хрватској или је некада пажљивије прочитао саопштења и ставове „Гласа Концила“ о дешавањима у НДХ.
Није чак ни важно да ли ћете „налетјети“ на данашње или на текстове старије више година јер је суштина идентична оној коју су своје двије тезе сажели аутори текстова у „Варајетију“ и „Лос Анђелес тајмсу“.
Денунцијација филма као „историјског фалсификата“, уз обавезни наратив да су Срби највећи злочинци из ратова деведесетих година, одрађени су из друге руке тако да власници ових антисрпских теза не буду уопште увучени у расправу, већ да у свему учествују тако што ће само пребројавати „лоше критике“ тог српског „пропагандног филма“.
Али, овај краткорајни успјех помућен је чињеницом да филм и даље има јаку дистрибуцију и да ће бити приказан у /пре/више земаља и институција, што све скупа поново на сто враћа случај усташке НДХ и њених у свијету мало познатих морбидних и масовних злочина који одавно леже покривени прашином у историјским ладицама.
Тако се случај Готовине и потпуна санација штете неће поновити када је ријеч о „Дари из Јасеновца“, а све то посљедично ставља знак питања изнад највећег разлога за бригу клерикалних и бројних десних кругова у Хрватској – проглашавања Алојзија Степинца за свеца.
„Дара из Јасеновца“ са великом дистрибуцијом на разним континентима и медијском помпом која прати овај филм никако није пријатна тим круговима у ситуацији када је папа Фрањо ставио до знања да неће Степинца прогласити свецем.
Неизбјежно помињање Степинчеве улоге у дешавањима у НДХ неминовно је у случају било каквих расправа о филму, које, опет, воде у расправе о природи усташког злочиначког режима.
Тачније, то може да доведе до изласка приче о Степинцу из круга домаћих вјерских комисија и интернационализује расправу о њему.
И то је један од најјачих мотива који су клерикалне кругове у Хрватској нагнали да се посредно, али жустро, ангажују против филма и ударе „испод појаса“ потомке побијених у Јасеновцу.
Наивност српских аутошовиниста који су се упецали на већ излизану фразу да не треба гледати у прошлост, осим ако није ријеч о ратовима из деведесетих година прошлог вијека, није довољна да заиста угрози ефекат који би „Дара из Јасеновца“ могла да изазове у наредном периоду.
Поготово ако се тренд таквих филмова настави попут најављене „Дјеце Козаре“ Лордана Зафрановића.
Прича о мрачном и морбидном свијету НДХ пуштена је из боце и тешко се може вратити у њу са пар мучних и бруталних „рецензија“ америчких мејнстрим медија које личе на вербално злостављање давно побијених људи.
Чињеница да „Дара из Јасеновца“ неће потонути у анонимност или „играти само једно љето“, већ да би могла да изазове креативни ефекат и инспирише цијели низ српских умјетника да /о/ставе свој допринос на одру хиљада мучки побијених Дара – значајнија је од било какве филмске награде.
/Срна/
