Данас се навршава 30 година од сукоба на Плитвичким језерима, који су у многим изворима означени као почетак рата у Хрватској, а тај догађај је назван и „крвави Ускрс“, наводи Документационо-информациони центар „Веритас“.
„Тога дана православни вјерници су славили Цвијети, а католици Ускрс, због чега су медији овај догађај и назвали крвави Ускрс„, саопштено је из „Веритаса“.
Хрватска је у фебруару 1991. донијела одлуке о неважењу савезних закона на њеној територији и о раздруживању са СФРЈ, а након тога је и Српска аутономна област /САО/ Крајина донијела Резолуцију о раздруживању са Хрватском.
Половином марта исте године ЈНА је тражила од Предсједништва СФРЈ да се у држави уведе ванредно стање, што, усљед противљења представника Хрватске, БиХ и Македоније, није спроведено.
У контексту таквог стања, крајишки Срби су 25. марта организовали „митинг истине“ на Плитвицама са захтјевом да Национални парк „Плитвичка језера“ остане у саставу САО Крајине.
„Два дана касније на улазима у Национални парк на јарболима су извјешене српске и југословенске заставе, а сљедећи дан, 29. марта, мартићевци из Книна су заузели управне зграде Националног парка „Плитвичка језера“, наведено је у саопштењу.
Из „Веритаса“ су подсјетили да је у раним јутарњим часовима 31. марта из Загреба према Плитвицама кренуло око 400 хрватских специјалаца ради „увођења уставноправног поретка на подручју Националног парка“.
У том моменту у плитвичким хотелима било је око 400 туриста, међу којима и група хрватских специјалаца, који су се дан раније инфилтрирали међу туристе са оружјем у коферима и намјером да „препадом изнутра“, у координацији са онима споља, савладају крајишке територијалце и „мартићевце“.
И Срби су очекивали напад хрватских специјалаца па су их, на прилазима Плитвицама од Слуња, сачекали у засједи и са барикадама од порушених стабала.
„Пушкарање је започело ујутро, а бројчано надмоћнији хрватски специјалци, уз помоћ оних камуфлираних у госте, успјели су да заузму хотеле и до поднева успоставе контролу над националним парком. Даљу ескалацију сукоба спријечила је ЈНА, која се између супротстављених страна поставила као тампон зона„, наведено је у саопштењу.
Из „Веритаса“ подсјећају да је на хрватској страни погинуо „редарственик“ Јосип Јовић /22/ из Аржана код Макарске, док је двадесетак других рањено, а на српској страни је погинуо територијалац Рајко Вукадиновић /32/ из Коренице, док је њих 17 заробљено и због погибије „редарственика“ пребијани су све до њихове размјене 13. августа исте године.
Хрватска је погинулог Јовића прогласила за прву жртву „домовинског рата“ и сваке године на врло високом нивоу обиљежава годишњицу његове погибије.
Из „Веритаса“ су нагласили да је тадашњи министар полиције Јосип Бољковац више пута јавно говорио и у својој књизи „Истина мора изаћи ван“ записао да је обдукција показала да је Јовић погођен метком из јуришне америчке аутоматске пушке увезене из Сингапура „пумпарице“, какве је имала хрватска полиција.
Послије ове акције, хрватска полиција је на Плитвицама формирала полицијску станицу, која се одржала до краја августа те године, када је, због немогућности функционисања усљед контроле од ЈНА, и расформирана.
Контролу над Националним парком „Плитвичка језера“ преузеле су крајишке власти и задржале је све до августа 1995.
/Срна/
