Са правописа који је успоставио Вук Караџић 12. марта 1868. године скинута је забрана и од тада је у Србији свако могао да „пише као што говори“.
Рјешење о томе је на основу одлуке кнеза Михаила Обреновића потписао министар просвјете Димитрије Црнобарац, бечки и париски доктор наука.
Коначну побједу свог правописа Караџић није доживио.
Вук Стефановић Караџић /1787-1864/ био је српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог рјечника српског језика.
Био је најзначајнија личност српске књижевности прве половине 19. вијека.
Подстакнут савјетима да напише и граматику народног језика, Вук се прихватио овог посла, за који није имао довољно стручне спреме. Угледајући се на граматику славеносрпског језика, коју је у 18. вијеку написао Аврам Мразовић, Вук је успио да заврши дјело.
Граматика коју је Вук назвао „Писменица сербскога језика по говору простога народа написана“ изашла је у Бечу 1814. године. Без обзира на несвршеност и непотпуност, ово дјело је значајно као прва граматика говора простог народа.
Свјестан несавршености своје „Писменице“, Вук је прихватио примједбе Јернеја Копитара и других научних радника, па је уз прво издање Српског рјечника из 1818. године објавио и друго проширено издање своје граматике.
У Рјечнику је било 26.270 ријечи које су се користиле у говору народа у Србији, Срему и Војводини. Ово друго издање граматике је неколико година касније /1824/ на њемачки језик превео Јакоб Грим.
Вук је превео Нови завјет на српски 1819. године и објавио га, послије 27 година покушаја да добије препоруку, под насловом „Нови завјет Господа нашега Исуса Христа“.
Осим српске цркве, највећи Вуков противник био је Јован Хаџић, оснивач и предсједник Матице српске и један од најобразованијих Срба тог времена. Хаџић, који је у почетку био Вуков сарадник, али су се касније разишли по питањима језика, 1837. године почео је полемику са Вуком Караџићем.
Полемика између Караџића и Хаџића је трајала скоро деценију, а Караџић је однио побједу тек 1847. године.
/Срна/
