АЛЕКСА ШАНТИЋ – ПОЕТА И РОДОЉУБ

87

Велики српски пјесник Алекса Шантић /1868-1924/, аутор антологијских пјесама међу којима су „Остајте овдје“, „Емина“, „Вече на шкољу“, „Не вјеруј“ и „Претпразничко вече“, преминуо је 2. фебруара 1924. године.

Шантић је рођен у Мостару, гдје је провео већину живота. Отац му је умро у раном дјетињству, па је живио у породици стрица Миха.

Алекса је имао два брата Јефтана и Јакова, као и сестру Персу, док му је друга сестра Зорица умрла још као беба.

Пошто је живио у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумијевања за Шантићев таленат, те је завршио трговачку школу у Трсту и Љубљани, а потом се 1883. године вратио у Мостар.

По повратку Шантић је у граду затекао „необично мртвило“, које је било посљедица угушеног херцеговачког устанка против Аустрије. У прво вријеме, он је био прилично повучен, водио је књиге у породичној трговини, те читао листове и књиге до којих је могао доћи у Мостару.

Неколико година касније, Шантић је започео свој књижевни и друштвени рад. Овај српски пјесник је своја највећа дјела стварао крајем 19. и почетком 20. вијека.

Шантић је почетком 1887. године постао сарадник „Голуба“, затим часописа „Босанска вила“, те „Нове Зете“, „Јавора“ и „Отаџбине“.

Наредне године, он је основао Српско пјевачко друштво „Гусле“, а потом је изабран за првог потпредсједника мостарског пододбора „Просвјете“. Шантић је припадао мостарском кругу књижевника окупљеном око листа „Зора“, који је покренуо са Јованом Дучићем и Светозаром Ћоровићем.

У Првом свјетском рату аустроугарске власти хапсиле су Шантића као истакнутог српског националисту.

Он је на почетку свог пјесничког стваралаштва био под утицајем српских пјесника Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја и Војислава Илића, али је потом изградио властити пјеснички израз, карактеристичан по елегичним и родољубивим мотивима.

Своју највећу пјесничку зрелост Шантић је достигао између 1905. и 1910. године, када су и настале његове најљепше пјесме. Шантићева поезија је пуна снажних емоција, љубавне туге, али и бола и пркоса за социјално и национално обесправљен народ којем је и сам припадао.

Родољубива поезија је поезија родне груде и домаћег огњишта, а стихови неких од Шантићевих најпотреснијих пјесама говоре о патњи оних који заувијек напуштају отаџбину и одлазе у туђину.

Љубавна поезија великог српског пјесника из Мостара развила се под јаким утицајем севдалинке.

Амбијент његових љубавних пјесама чине баште, бехари, хамами, шадрвани, а дјевојке које се појављају у његовим стиховима су скривене љепоте, окићене ђерданима.

Алекса Шантић изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914. године.

/Срна/