ЈЕФТАНОВИЋИ ОТЈЕРАНИ И ОПЉАЧКАНИ

66

Бака је једног дана добила писмо у којем је писало да ће сви бити побијени ако дјеца не пређу у католицизам. Она је то урадила, али се ни тада није осјећала безбједно – прича Андреа, праунука једног од најугледнијих сарајевских Срба Глигорија Јефтановића.

Приредио: Срђан ЈЕРЕМИЋ

Породица Јефтановић страшно је пропатила и доживјела огромну неправду у граду Сарајеву, за који је много учинила – истиче Андреа Јефтановић, праунука једног од најугледнијих сарајевских Срба Глигорија Јефтановића.

СПАСАВАЛИ ГЛАВУ ОД УСТАША

„Стога је неопходно започети правну борбу како би њена заоставштина била сачувана од потпуног заборава“, наводи она за Срну.

Јефтановићева истиче да јој је отац Предраг често приповиједао о великом угледу и животу њихове породице у Сарајеву – све до кобне 1941. године.

„Као и већина сарајевских Срба, тако су и Јефтановићи преко ноћи постали непожељни у свом граду. На почетку рата усташе су одвеле дједа Душана у затвор, а затим је вјероватно интерниран у концентрациони логор Јасеновац, одакле се није вратио.

То је било веома трагично и тешко вријеме за моју баку, која је остала са троје мале дјеце“, наводи Андреа.

ПОД ПРИЈЕТЊАМА МОРАЛИ ДА ПРЕЂУ У КАТОЛИЧАНСТВО

Након одвођења деде у Јасеновац, њихове невоље нису престале, добили су пријетње по живот, константно су их малтретирали.

„Бака је једног дана добила писмо у којем је писало да ће сви бити побијени ако дјеца не пређу у католицизам. Она је то урадила, али се ни тада није осјећала безбједно.

Њен богати брат из Чилеа упозорио је да би са дјецом одмах требала напустити Сарајево, што је она и урадила“, наглашава Андреа Јефтановић.

НАШЛИ ДОМ У ЧИЛЕУ

Она објашњава да су Јефтановићи, захваљујући новцу који је послао бакин брат, прво отишли у Беч, затим у Барселону, одакле су отпловили за Чиле, гдје је у то вријеме постојала велика југословенска заједница.

„У Чиле су дошли без ичега, јер од богатства Јефтановића није остало ништа, све су морали оставити да би спасили животе. Ипак, бакин брат им је био велика подршка.

Захваљујући њему живјели су у финој кући, а мој отац, стриц и тетка били су у могућности да заврше добре школе и факултете“, наводи Јефтановићева.

Андреа се присјетила да је њен отац Предраг цијели живот патио за својим оцем, али да је ријетко о томе причао.

„Мој отац је био познати економиста, а мајка физиотерапеут. Много су радили да би имали пристојан живот. Отац је увијек желио да се врати у Сарајево, које је неколико пута и посјећивао.

Стално је покушавао да истјера неку правду, контактирао је адвокате у жељи да започне процес повратка национализоване имовине, али никада није ништа постигао“, напомиње Јефтановићева.

У ИСТОЧНОМ САРАЈЕВУ АНДРЕА ДОЧЕКАНА СРДАЧНО

Андреа наводи да јој је ово трећа посјета Сарајеву, а прва Источном Сарајеву, те да је сваки пут са њом био и њен супруг Маурицио.

„На ове просторе сам први пут дошла 1997. године, а затим 2002. Састанак са руководством Градске управе Источно Сарајево је мој први званични контакт са неком институцијом.

Сада је другачије – имам неки чудан осјећај. У Источном Сарајеву смо дочекани дивно са много топлине, мада тамо у Сарајеву на нас и даље гледају као да виде духа“, прича Јефтановићева.

Према њеним ријечима, током састанка са градоначелником Источног Сарајева Љубишом Ћосићем понуђена јој сва неопходна правна помоћ око правне борбе за повратак имовине Јефтановића.

„Имала сам састанке са адвокатима. Моји рођаци и ја имамо архиву и неке документе, фотографије и писма која су припадала Јефтановићима, а посједујемо и доста документације о њиховој имовини.

Све нам то даје трачак наде да бисмо овог пута могли имати неког успјеха“, истиче Андреа.

ВЛАСТИ У ФЕДЕРАЛНОМ САРАЈЕВУ ИЗБРИСАЛЕ СВАКУ УСПОМЕНУ НА ЈЕФТАНОВИЋЕ

Андреа напомиње да су сарајевске власти избрисале готово сваку успомену на Јефтановиће.

„Моја породица заслужује да има неко обиљежје у Сарајеву. Градоначелник Ћосић ме је информисао ће у Источном Сарајеву једна улица бити названа по Јефтановићима, али мислим да би било праведно да тако буде и у федералном Сарајеву.

Тешко је схватити зашто већ Јефтановићи немају обиљежје и у том дијелу Сарајева. Одбијам да повјерујем да је разлог то што су – Срби“, наводи Андреа.

Она је указала да Јефтановићи нису помагали само Србима, већ и другим народима у тадашњој БиХ, те да нема разлога да буду третирани на овакав начин.

„Важно ми је да успомена и заоставштина Јефтановића буде сачувана. Желим да у свом граду имају обиљежје какво заслужују. То ми је јако важно јер сам тако васпитана.

Људи требају да знају да је у Сарајеву некада постојала једна угледна породица Јефтановић, иза које је толико тога остало“, напомиње Јефтановићева.

За Источно Сарајево Јефтановићева каже да је много љепше него што је могла и замислити, посебно када је чула да на мјесту града прије протеклог рата готово ничег није било.

„Треба да будете поносни на оно што сте за тако кратко вријеме постигли. Ово је диван град са великом будућношћу. Неописиво ми је драго што ће Источно Сарајево да његује тредицију на Јефтановиће, кад већ то њихов родни град није урадио“, поручује Андреа Јефтановић.

Андреа има два сина, старији /18/ студира право, а жеља му је да се једног дана укључи у борбу око повратка имовине Јефтановића у Сарајеву, а други /14/ иде у средњу школу.

Јефтановићева је дипломирани социолог, докторирала је латиноамеричку књижевност на Универзитету Калифорније у Берклију и предаје на Универзитету у Сантјагу.

Она је и романописац, добитница више награда из књижевности, а ради и као позоришни критичар.

ИМОВИНА ЧУВЕНЕ СРПСКЕ ПОРОДИЦЕ ЈЕФТАНОВИЋ У САРАЈЕВУ

Глигорије Јефтановић био је власник сарајевске циглане и фабрике гајтана, као и кречане у Хаџићима, те један од оснивача Српске штедионице и Српске народне банке у Сарајеву.

Био је познат и по томе што је несебично помагао сарајевску сиротињу, без обзира које су нације били. Богато је даривао Цркву и помагао оснивања просвјетних и културно-умјетничких друштава.

Међу бројним значајним грађевинама Јефтановића јесте и данашњи симбол Сарајева у близини Гази Хусрев-беговог безистана – хотел „Европа“, који је Глигорије саградио и свечано отворио 12. децембра 1882. године.

Здравко Јефтановић, најмлађи Глигоријев син, један од оснивача Спортског клуба „Славија“ и један од првих спортиста у Сарајеву, током студија у Швајцарској побјеђивао је на готово свим атлетским такмичењима.

Огромну имовину Јефтановића, као и осталих виђенијих српских сарајевских породица, отела је и национализовала комунистичка власт у Југославији.

/Срна/