Из масовне гробнице Срба у Сијековцу, код Брода, 10. августа 2004. године, извршена је ексхумација посмртних остатака 59 убијених мјештана, међу којим је било осамнаесторо дјеце, које су убили припадници хрватско-муслиманских снага у марту 1992. године.
Злочин у тадашњем Босанском Броду, по својој монструозности, представља један од најужаснијих на просторима ратом захваћене БиХ деведесетих година 20. вијека. 1990-их.
Срби су почетком 1992. године били у страху да им се не понови геноцид из устапке Независне Државе Хрватске, јер су се хрватске и муслиманске политике и војске ујединиле као и у доба Другог свјетског рата.
Били су стално провоцирани и вријеђани од својих комшија муслимана и Хрвата. На послу су добијали отказе. Било им је ограничено кретање. Преко телефона су добијали пријетње и уцјене.
Хрватско-муслиманске војне снаге, заједно са 108. бригадом „Зенги“, из редова Војске Хрватске,3. марта 1992. заузеле су Босански Брод, који је практично био окупиран, а локално српско становништво застрашивано, физички малтретирано и систематски пљачкано у својим кућама.
На десетине Срба из општине Босански Брод је одвођено у логоре у Хрватску, а и сам град је претворен у логор.
На мосту, који је спајао Босански Брод и Славонски Брод, почетком марта 1992. стављен је текст да је „Србима и псима забрањен прелаз“.
И православне цркве су се нашле на удару хрватско-муслиманских снага. Срушено је православно гробље, а тотално је уништена црква Пресвете Богородице /подигнута 1890/, православна црква Огњене Марије, пљачкано је све што се може опљачкати од црквене имовине.
Срушен је и споменик жртвама фашизма из Другог свјетског рата, као и хероју НОР-а: Драги Видошевићу. Срушен је и Јеврејски споменик у бродском насељу Тулек.
Налогодавци злочина билу су Анте Пркачин, генерал ХВО-а и начелник Генералштаба ХОС-а, те Добросав Парага, оснивач и командант ХОС-а и оснивач Хрватске странке права.
Главни извршиоци злочина били су Нијаз Чаушевић звани Медо, командант Интервентног вода ХВО-а, Марко Милош и Мирослав Копљар.
У првом налету страдале су породице Зечевић и Милошевић. Најмлађа жртва Драган Милошевић имао је 17 година, а најстарији Јово Зечевић 72.
Мучки су убијени његови синови Милан, Петар и Васо. Убили су их на кућном прагу.
Хрватски војници су у Сијековцу из куће извели чланове породице Мартић и комшије који су се затекли у кући, наредили им да трче низ улицу, а потом на њих отворили ватру.
Према прикупљеним доказима, овај злочин починили су припадници хрватских оружаних снага, у чијем саставу су били и припадници „Ханџар дивизије“ из Сиска, предвођени извјесним Алијом Халибашићем и Јозом Кожулом.
У поподневним часовима, 26. марта, у Сијековац су ушли припадници ХОС-а, паравојних хрватско-муслиманских јединица из Брода, припадници „Зенги“ и „Ханџар дивизије“, те тзв. „Интервентног вода ХВО-а из Сијековца“.
Они су извршили стравичан злочин над српским цивилима.
Ни за овај злочин, потпуно документован, нико од важних наредбодаваца и изцршилаца није одговарао.
Масакар над Србима у Сијековцу био је први злочин тог карактера БиХ 1992. године и
означио је почетак рата и напада хрватско-муслиманске колације војне коалиције на Србе.
/Срна/
