На данашњи дан прије 30 година у Сарајеву, на Башчаршији, пуцано је у српске сватове и тада је убијен српски сват Никола Гардовић, отац младожење, рањен православни свештеник Раденко Мировић и спаљена српска застава.
Србе свако помињање 1. марта у БиХ подсјећа на дан када је 1992. године испред Старе православне цркве на Башчаршији убијен српски сват и спаљена српска застава, што је наговијестило грађански рат.
Муслиманска власт у Сарајеву није покушала да убице правично казни.
Свједоци су међу нападачима препознали Расима Делалића Ћелу, који је накнадно и признао да је убио Гардовића, затим Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, сина оснивача злогласних „Зелених беретки“ Емина Швракића.
Четврти нападач је Таиб Торлаковић, који је као и Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву.
Један од српских сватова Ацо Јованчић испричао је раније Срни да су се српски сватови 1. марта 1992. године окупљали у сарајевском насељу Алипашино поље, а домаћини Гардовићи су на балкон свог стана, у складу са традиционалним српским обичајима истакли заставу, српску тробојку.
Међутим, већ тада су међу комшијама примијетили њихову нетрпељивост и чули непримјерене и злураде коментаре.
Десетак њих је покушало да већ тада скину српску заставу, што им сватови и домаћини нису дозволили.
Послије вјенчања Милана Гардовића и Дијане Тамбур, око стотину сватова у аутомобилској колони упутило се у Дом удаљен око седам километара. Пошто испред Старе цркве не постоји паркинг, колона је стала на 150-200 метара даље – код Вијећнице, гдје су остављени аутомобили, а сватови су пошли пјешке према Дому.
Према свједочењима сватова и очевидаца из пјешачке зоне на Башчаршији, до сватова се довезао бијели „голф“ у којем су била четворица сарајевских криминалаца, а међу њима и озлоглашени Ћело. Они су изашли из возила и покушали да барјактарима одузму српске заставе.
Дошло је до комешања, послије чега су двојица младића запуцала и ранила српске сватове Мировића и Гардовића, који је преминуо неколико минута касније у колима Хитне помоћи.
Послије злочина који су код Дома Свете великомученице Текле и Старе православне цркве на Башчаршији извршили људи сарајевског криминалца Рамиза Делалића Ћеле, породица Гардовић је морала да се исели из Сарајева.
Најстарији син Јован Гардовић постао је свештеник храма Александра Невског у Београду, млађи Милан је отишао у манастир Крка, а најмлађи Арсеније је завршавао Богословију у Београду. Сестра Нада се удала за свештеника у Зворнику, а брат Драган, једини занатлија у породици и ратни инвалид, преселио се с породицом у Зворник.
Против Делалића је тек почетком 2006. године Кантонално тужилаштво у Сарајеву покренуло је судски процес, који никада није окончан, јер је Ћело убијен 2008. године у Сарајеву.
Делалић је одмах након почетка ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете муслиманске брдске бригаде Армије БиХ, а од тадашњег предсједника такозваног ратног Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића „за заслуге“ је на поклон добио пиштољ са посветом.
Истог дана када је убијен српски сват и спаљена српска застава – 1. марта 1992. године одржан је и референдум о независности БиХ.
Грађани српске националности, који су се залагали за опстанак заједничке државе, махом нису изашли на референдум, који према тада важећем Уставу БиХ није ни могао бити расписан и одржан без пристанка представника сва три народа.
Референдум, који је признала међународна заједница, продубио је политичке разлике три народа у БиХ и отворио пут за међусобне сукобе.
/Срна/
