Да се српски народ није самоорганизовао, одмах би почело клање и убијање јер су, каже Радановић, обавјештајне службе бивше ЈНА указале да су злогласне паравојне муслиманске формације такозване „Зелене беретке“ и „Патриотска лига“ биле „одлично организоване групе“
Након изгласавања референдума у Скупштини бивше СР БиХ и прегласавања српских представника, затим новог прегласавања 29. фебруара и 1. марта 1992. године на нелегалном референдуму, Срби су у БиХ имали само двије опције – да прихвате мајоризацију и дочекају нови геноцид, или да се организују и бране, оцијенио је за Срну предсједник Одбора за заштиту права Срба у Федерацији БиХ /ФБиХ/ Ђорђе Радановић.
„Тадашњи муслимански лидер Алија Изетбеговић рекао је да ће жртвовати мир за унитарну и независну БиХ. У таквој БиХ, гдје би Србе прегласавали, гдје не би имали механизме заштите виталних националних интереса, био би неминован нови геноцид“, истиче Радановић.
СРБИ СЕ САМООРГАНИЗОВАЛИ И СПРИЈЕЧИЛИ НОВИ ГЕНОЦИД
Према његовим ријечима, већ тада је нови геноцид „био у најави“ и да се српски народ није самоорганизовао, одмах би почело клање и убијање јер су обавјештајне службе бивше ЈНА указале да су злогласне паравојне муслиманске формације такозване „Зелене беретке“ и „Патриотска лига“ биле „одлично организоване групе“.
„С друге стране, ХДЗ је организовао све у оквиру хрватских средина у форми такозваног Хрватског вијећа одбране“, додао је Радановић.
Он подсјећа да се у понедјељак, 1. марта навршава 29 година од референдума о унитаризацији и прегласавању Срба у БиХ, уз опаску да је бивша „социјалистичка БиХ“ од 1945. године функционисала стриктно по принципу да се не смије дешавати прегласавање ниједног народа.
„Након што је 1990. године у БиХ изабрана Скупштина са вишестраначким саставом, од почетка функционисања се видјела тенденција да муслимански и хрватски посланици желе прегласавати српске, а већ од октобра 1991. године СДА увелико ради на формирању Патриотске лиге и Зелених беретки, тако да у Сарајеву формирају велики број батаљона и јединица по мјесном принципу, које су заправо биле војно крило СДА“, каже Радановић.
Он подсјећа да муслимански и хрватски посланици у Скупштини БиХ 25. јануара 1992. године изгласавају одлуку да одрже референдум о независности за 29. фебруар и 1. март 1992. године, а српски посланици нису учествовали у изгласавању те одлуке.
Према његовим ријечима, скандалозно је да СДА тада у злогласну „Патриотску лигу“ инфилтрира велики број крајње сумњивих лица, безбједносно интересантних, попут Јуке Празине, Мушана Топаловића Цаце, Исмета Бајрамовића Ћеле, Расима Делалића Ћеле и других сарајевских криминалаца, од којих је овај посљедњи убица српског свата Николе Гардовића 1. марта 1992. године на Башчаршији.
ПРВИ МАРТ – САРАЈЕВСКИМ СРБИМА ПОЧЕТАК УНИШТЕЊА, А ЗА БиХ ПУТ У РАТ
„Први март је њима дан независности, сарајевским Србима дан почетка уништења, а за БиХ пут у рат. Криминогена лица која је тзв. Патриотска лига ангажовала за почетак рата, обавила су свој крвави посао управо убиством Гардовића“, нагласио је предсједник Одбора за заштиту права Срба у ФБиХ.
Радановић је раније рекао Срни да 1. март Србе у БиХ подсјећа на организовани чин убиства Николе Гардовића и да је велика лаж да је ово убиство српског свата и спаљивање српске заставе на Башчаршији чин само једног сарајевског криминалца.
Он је подсјетио да је тадашњи предсједник Предсједништва такозване РБиХ Алија Изетбеговић у свом страначком говору 1993. године поменуо састанак који је одржан 10. јуна 1991. године у „Дому милиције“, гдје је СДА издала проглас којим најављује почетак „оружане одбране БиХ“.
Радановићевим каже да је Изетбеговић тада рекао да је у октобру 1991. године у Храсници од генерала такозване Армије БиХ Сефера Халиловића примио извјештај о току организације Патриотске лиге у цијелој БиХ.
„Такође, Изетбеговић тада говори и о организованој борби Патриотске лиге у Фочи, Зворнику, Бијељини и Сарајеву. Тиме се демаскира лажна слика створена у међународној јавности да су муслимани, данас Бошњаци, били ненаоружане жртве“, рекао је Радановић.
За сарајевске Србе који су стицајем околности повјеровали у изјаве о мултиетничком карактеру њихове БиХ, почели су дани који су проведени у низу приватних логора, за које Радановић истиче да су били дани пребијања, патњи, малтретирања, силовања, као и дани њиховог краја, попут страдања у јами на Казанима.
УБИСТВО СРПСКОГ СВАТА
Првог марта 1992. године у Сарајеву је убијен српски сват Никола Гардовић, отац младожење Милана и свекар невјесте Дијане Тамбур, а рањен православни свештеник Раденко Миковић, док су убице, које муслиманска власт у Сарајеву није ни покушала да правично казни, спалиле српску заставу.
Против Николног убице Расима Делалића Ћеле тек почетком 2006. године Кантонално тужилаштво у Сарајеву покренуло је судски процес, који никада није окончан јер је овај злочинац убијен 2008. године у Сарајеву.
Осим Делалића, који је накнадно признао да је убио Гардовића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, који је син оснивача злогласних „Зелених беретки“ Емина Швракића.
Четврти нападач је Таиб Торлаковић који је, као и Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву. Делалић је одмах након почетка ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете муслиманске брдске бригаде такозване Армије БиХ, а од тадашњег предсједника такозваног ратног Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића „за заслуге“ је на поклон добио пиштољ са посветом.
Један од српских сватова Ацо Јованчић рекао је раније Срни да су се српски сватови 1. марта 1992. године окупљали у сарајевском насељу Алипашино поље, а домаћини Гардовићи су на балкон свог стана, у складу са традиционалним српским обичајима истакли заставу, српску тробојку, међутим, већ тада су међу комшијама примијетили њихову нетрпељивост и чули непримјерене и злураде коментаре.
Десетак људи, које Јованчић назива бандитима, а не комшијама, покушали су већ тада да докаче и скину српску заставу, што им сватови и домаћини нису дозволили.
Тога „црног“ 1. марта, у 14.30 часова, у цркви Светог Преображења у Новом Сарајеву обављено је вјенчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур.
Свадбени ручак био је организован у Дому свете Текле, у Старој православној цркви на Башчаршији.
Послије вјенчања око стотину сватова у аутомобилској колони од петнаестак аутомобила упутило се у Дом удаљен око седам километара. Пошто испред Старе цркве не постоји паркинг, колона је стала на 150-200 метара даље – код Вијећнице, гдје су остављени аутомобили, а сватови су пошли пјешке према Дому.
Према свједочењима сватова и очевидаца из пјешачке зоне на Башчаршији, до сватова се довезао бијели „голф“ у којем су била четворица сарајевских криминалаца, а међу њима и озлоглашени Ћело. Они су изашли из возила и покушали да барјактарима одузму српске заставе.
Дошло је до комешања, послије чега су двојица младића запуцала и ранила српске сватове Мировића и Гардовића, који је преминуо неколико минута касније у колима Хитне помоћи.
Послије злочина који су код Дома Свете великомученице Текле и Старе православне цркве на Башчаршији извршили људи сарајевског криминалца Рамиза Делалића Ћеле, породица Гардовић је морала да се исели из Сарајева.
Најстарији син Јован Гардовић постао је свештеник храма Александра Невског у Београду, млађи Милан је отишао у манастир Крка, а најмлађи Арсеније је завршавао Богословију у Београду. Сестра Нада се удала за свештеника у Зворнику, а брат Драган, једини занатлија у породици и ратни инвалид, преселио се с породицом такође у Зворник.
/Срна/
