Ана Оро, двадесетогодишња одбојкашица из Источног Сарајева, већ трећу годину студира и професионално игра одбојку на Флориди. Студира на Факултету информационих технологија на Универзитету Западне Флориде (University of West Florida in Pensacola), a гимназију је, као одличан ученик све четири године, завршила у Средњошколском центру „Источна Илиџа“.
„Одбојка ми није била први избор, тренирала сам атлетику и кошарку“, каже Ана, те кроз смијех додаје да је била хиперактивно дијете и да је вољела да се oпроба у свему. Током одрастања се са породицом често селила, те каже да је у једном тренутку одлучила да ће да настави да тренира одбојку због старије сестре, која јој је била узор и коју је опонашала у свему, па и у томе.
Озбиљније се овим спортом почела бавити када је имала 11 година, а професионално, како истиче, почела је играти тек у Америци, односно од 18. године.
Ана има три сестре и све се баве одбојком, за старију Марију каже да се трудила да је опонаша у сваком смислу, а да млађим, Јовани и Дуњи, настоји да буде узор. Као један од највећих страхова прије пута преко океана, објашњава да је било одвајање од млађих сестара, и евентуално пропуштање дијела њиховог одрастања. Сада, три године послије, истиче да је на срећу успјела, иако уз значајну физичку удаљеност, да одржи контакт и чврст сестрински однос упркос и старосном, али и километарком јазу који их дијели.
У ОК „Славија“ је стасала, ту се одбојкашки обликовала, одрасла кроз колектив и стекла пријатеље. У том периоду је завршила гимназију, а ипак, Ана каже да јој је поред „Славије“ и ОК „Радник“ из Бијељине био одбојкашки темељ.
“ Оба клуба су једнако заслужна за темеље мојих одбојкашких вјештина и постигнутих успјеха“, наглашава Ана.
Завршила је гимназију у Средњошколском центру „Источна Илиџа“, а истиче како је током цијелог школовања наилазила на подршку разредног старјешине Дарка Иванковића, али и осталих професора, који су правдали изостанке и показивали разумијевање.
Већ је у првом разреду средње школе имала план да школовање и одбојкашку каријеру настави у Америци, када је почела да истражује о условима, као и понудама које је могла да искористи.
„Сам процес апликације и прикупљања информација је био значајно тежак, с обзиром на то да код нас не постоји организација која би студентима евентуално могла бити од помоћи“, каже Ана, те додаје да је све изгледало још теже због тога што је морала аплицирати и за стипендију, због високих цијена школарина на америчким колеџима.
Ана се присјећа првих мјесеци у Америци, и каже да је након почетног периода великог узбуђења и упознавања друштва и околине, посљедично услиједио културни шок. Настојала је, како наводи, да сачува своје принципе и темеље на којима је одрасла, свјесна да мора прихватити и туђе, односно да се прилагоди култури у коју је дошла.
Објашњава да је сада срећна што је успјела да узме најбоље од обје стране, те да на најбољи начин избалансира позитивне стране државе из које је дошла, са државом у коју је дошла.
На питање шта ради у слободно вријеме, очекивано одговара да га готово и нема, те да је у првом семестру сезона, када има одбојку неколико сати дневно, а да поред предавања и факултета, не може некада чак ни викендима да пронађе слободно вријеме.
„У прољећном семестру је другачије, јер тада нема утакмица, имамо само тренинге“, каже Ана, те додаје да тада изузетно воли да искористи период како би са пријатељима истраживала град, нарочито викендом, или ишла на оближње плаже Флориде.
Све ово јој не представља проблем, јер је свјесна како каже, да је то жељела, да кроз то живи свој сан и да настоји да кроз њега још боље упозна себе.
„Свјесна сам да су одбојкашки услови, и могућности за напредак у Америци, много добри. Спортисти су врло цијењени посебно на факултету, гдје свакодневно наилазимо на огромну подршку“, каже Оро, те истиче да чак постоји и тим који се на колеџу бави искључиво промоцијом спортиста и праћењем свих активности.
„Као интернационални студент наишла сам на велико разумијевање, међутим, поред свега, фали ми колективни дух, који наши људи имају, али странци не“, објашњава Ана, и каже да се индивидуализам осјети у много израженијој мјери него код нас, што нужно и не мора да буде лоше, али да је, ипак, потребан баланс.
Ана је до сада освојила велики број како тимских титула, тако и индивидуалних признања. Најпоноснија је на овогодишњи трофеј, када је у једном дану на државном такмичењу освојила двије награде; њен клуб је освојио треће мјесто, а она је изабрана као члан идеалне поставе, како конференцијске лиге, тако и цијеле државе.
Ана истиче и награду, гдје се по први пут, како каже, осјетила испуњено, и заиста сигурна у то што ради, када је освојила награду за највећи број одбрана, тј. 392 спасене лопте, којих је у цијелој држави имала највише.
Била је и друга у Сједињеним Државама по броју асева по сету, а у марту 2021. године оборила је рекорд школског програма по броју асева, али и рекорд најбржег сервиса, брзином од 90 километара на сат.
Није сигурна гдје ће је живот одвести у будућности. Тренутно каже да ужива у процесу и у сваком тренутку, а да има значајан број отворених путева, од којих су сви прилично добри и вриједни
разматрања.
„Не желим да будем стриктна, и да кажем да желим баш то. Млада сам, планови се мијењају, а гдје ће ме путеви одвести, видјећемо“, каже Ана и објашњава да ће у једном тренутку да одлучи да ли жели да се врати кући, да ли жели да се развија у АЈ-ТИ сектору, или да уз помоћ флексибилног радног времена који АЈ-ТИ сектор нуди буде у могућности да искомбинује и одбојку, али и посао. Како наводи, не искључује могућност ни професионалног бављења тренерским послом у Америци.
Ана, иако врло причљива и отворена, скромно истиче своје успјехе, који су свакако огромни. Каже да јој је највећи циљ да буде добар узор прије свега својим сестрама, а затим и другим дјевојчицама којима ће њен рад послужити да одлуче да крену њеним стопама.
/Град Источно Сарајево/
