На данашњи дан прије 100 година у Краљеву, у угледној грађанској породици (родитељи су јој били професори француског, а деда по мајци, Милан Симић био је управник Народног позоришта) рођена је Мира Траиловић, без чије невјероватне енергије и аутентичности је немогуће замислити театар 20. вијека на овим просторима, који није заостајао за свјетским тенденцијама.
На Факултету драмских уметности у Београду 1956. је дипломирала режију, а потом је на том факултету и предавала. Са Јованом Ћириловим основала је 1967. Београдски интернационални театарски фестивал – Битеф, на који је доводила најавангарднија и најпознатија позоришта и представе тог времена. Захваљујући њеној енергији, менаџерским способностима, свестраном образовању (студирала је и технологију, архитектуру, историју умјетности, Музичку академију…), чињеници да је била полиглота, контактима и угледу у свијету, доводила је у Београд: Бекета, Гротовског, Питера Брука, Ливинг театар, Еуђенија Барбу, Боба Вилсона, Пину Бауш, Ла Маму и многе друге.
Ежен Јонеско је на питање шта је видио у Београду приликом посјете 1971, рекао: „Миру Траиловић. Зар то није сасвим довољно?“
Атеље 212 је 12. новембра 1956. отворен њеном режијом „Фауста“, а 1962, после Бојана Ступице, именована је за управницу Атељеа.
Међу њеним остварењима су и режије представа, „Столице“ Ежена Јонеска, „Неспоразум“ Албера Камија, „Ко се боји Вирџиније Вулф“ Едварда Олбија, „Коса“ Џерома Рагнија и Џемса Радоа… Током 1982. изгласан јој је само двогодишњи, скраћени мандат, у Атељеу 212, а она већ на почетку 1984. подноси захтјев за одлазак у пензију.
Особу њеног реномеа позивају широм свијета, режира оперу „Лулу“ у Антверпену, град Нанси је позива на чело Фестивала града Нансија и Светског фестивала који је 1967. основао Жак Ланг.
Посљедњи пут у позоришту режира „Демоне“ Лаша Нурена. Именована је за уметничког директора Битеф театра 1987. године. Након њене смрти простор испред Битеф театра добио је име ,,Сквер Мире Траиловић“, а велика сцена Атељеа 212 од 2014. године носи име ,,Мира Траиловић”, а такође и гран-при Битеф фестивала за најбољу представу носи њено име.
Одликована је највишим одликовањима Италије и Француске. Код куће су је награде неријетко мимоилазиле. Говорила је: „Награде су симбол сигурности. (…) Желим да будем слободна, без обавеза, а награда обавезује“.
/Библиотека Матице српске/
