Црква Рождества Пресвете Богородице у Хаџићима подигнута је 1935. године, за само 40 дана, у вријеме пароха пазарићког, Јована Симића, родом од Власенице.
Свештеник Јован је на упражњену парохију дошао након што је свештеник Петар Пето Лалић, који је ту службовао од 1902. до 1917. године, постављен за пароха блажујског.
Саграђена је на мјесту гробне капеле на Маргетином гробљу. У изградњи ове цркве учествовали су сви парохијани, а главни приложници били су тадашњи индустријалци из Хаџића, браћа Јефто и Бранко Кашиковић.Цркву је освештао 1936. године тадашњи митрополит дабробосански, Свети свештеномученик Петар Зимоњић.
Црква у Хаџићима обновљена је и додатно уређена 40 година касније, током 1977. године, и тада су измијењени темељи цркве, урађена је фасада, постављене су плочице, уведена струја, урађен тротоар и ограда око цркве. Освећење обновљене цркве обавио је тадашњи митрополит дабробосански Владислав, 8. јануара 1978.године.
Иконостас за цркву рађен је 1935. године у Коњицу, у дуборезачкој радионици Исмаила Мулића. Укупно 12 икона за овај иконостас насликао је уљем на шперплочи академски сликар Роман Петровић из Сарајева.
У цркви се налазе четири високовриједне иконе: Деизис са светитељима, Богородица Елеуса, Богородица са Христом на престолу и Крунисање Богородице.Овај храм настрадао је у посљедњој офанзиви на Хаџиће и НАТО бомбардовању тог подручја, током 1995. године, након чега је услиједио велики егзодус српског живља из Сарајева и околних мјеста.
Расељени Хаџићани, који су домове поново стварали широм Републике Српске, европских земаља и свијета, нису могли допустити даље пропадање своје цркве, па се изњедрила идеја о прикупљању средстава за обнову.
Богомоља у Хаџићима обновљена је добровољним прилозима вјерника, а обновљени храм је освећен 2016. године, на јубиларних 80 година од првог освећења и 20 година након егзодуса сарајевских Срба.Тужна је чињеница да се српске породице у Хаџићима, од предратних око 7.000 становника српске националности, данас могу избројати скоро на прсте једне руке.
У Хаџићима тренутно живи само седам породица са укупно девет српских душа.Овај храм, као и друге православне богомоље у Сарајеву и Федерацији БиХ, остају да подсјећају Србе на њихово вјековно постојање на тим просторима.
Оне су наше сјећање на дјетињство, младост, срећу, тугу, гробове наших предака, нашу традицију, културу, нашу прошлост… Све оно што јесмо и што никада не смијемо заборавити.
