Злогласни логор за Србе „Силос“ у Тарчину остаће упамћен као један од 126 казамата на подручју ратног Сарајева, у којем је више од 600 српских цивила прошло кроз најстрашније тортуре, физичка и психичка злостављања, пребијања и мучења глађу, а 24 их није преживјело.
Већина логораша, који су дочекали слободу, данас углавном живе у прекоокеанским земљама, далеко од мјеста злочина и злогласног логора који је затворен на Светог Саву, 27. јануара 1996. године и то два мјесеца од парафирања Дејтонског мировног споразума и предвиђеног рока за распуштање логора у БиХ.
Ранија свједочења српских логораша потврђују да је логор „Силос“, којег су муслиманске власти основале 11. маја 1992. у објекту у којем се прије рата чувала пшеница, имао све елементе злогласног логора Аушвиц из Другог свјетског рата.
У њему су углавном били затворени цивили са подручја Тарчина, Пазарића и других околних мјеста, мушкарци од 14 до 85 година и 11 жена, од којих је једна била у шестом месецу трудноће, те 11 резервних војника, заробљених на борбеној линији у Хаџићима.
Најмлађи међу њима био је четрнаестогодишњи Лео Капетановић, а најстарији осамдесетпетогодишњи Васо Шаренац који је умро у „Силосу“ на температури која је увек била за десет степени нижа у односу на спољну.
Српски заточеници потврдили су да су тадашњи званичници такозване Републике БиХ долазили у „Силос“ и да су били упознати о дешавањима у логору, те да је два пута долазио и Алија Изетбеговић.
Бивши заточеник Славко Јовичић Славуј раније је изјавио да су из „Силоса“ тог 27. јануара 1996. године изашла посљедња 44 логораша.
Јовичић је пуштен на слободу седам дана раније, 19. јануара 1996. године, на православни празник Богојављење, након 44 мјесеца стравичног страдања и злостављања, односно након 1.334 дана, заједно са још четрдесетак логораша.
Он је свједочио да је „Силос“ био лабораторија за испитивање људске издржљивости, гдје су муслимански војници и чувари гледали затворенике као животиње које су свакодневно тукли, мучили на разне начине, „убијали“ глађу и тровали разним лијековима.
„Логораши су мучени методама које су савременој цивилизацији и људском разуму непојмљиве и неразумљиве, што су утврдили стручњаци на основу исказа свједока“, написао је Јовичић раније на свом блогу.
Према његовом свједочењу, логораши су сваки дан добијали до пет кашика неке текућине и парче хљеба. За прва 63 дана проведена у логору Јовичић је изгубио 43 килограма.
Он је навео да су 1993. године муслимани из овог логора смрти почели да одводе логораше на прве борбене линије на Игману да би за потребе злогласне муслиманске јединице „Зулфикар“ обављали најтеже физичке радове, док су у Храсници и на Јеврејском гробљу у Сарајеву даноноћно копали траншеје, правили утврђења, ровове и бункере.
У потресном свједочењу Јовичић је навео да је око 50 логораша, од којих шест из „Силоса“, убијено приликом изградње тунела испод аеродромске писте „Бутмир“, који су муслимани назвали „тунел спаса“, а био је „тунел српског страдања“.
Сва документација о овим злодјелима муслиманске власти била је предата бившем главном тужиоцу Хашког трибунала Карли дел Понте што је, истакао је Јовичић, био „Сизифов посао“, јер је она имала само један циљ – потпуно сатанизовати српски народ, док је злочини над Србима нису интересовали.
Према његовим подацима, од краја рата до данас више од 200 логораша расељених широм свијета, од Аустралије, Америке, Европе, те у Србији и Републици Српској умрло је од посљедица стравичних мучења у овом злогласном логору.
Јовичић је нагласио да су сви они са собом однијели своје истине, јер никада нису добили прилику да пред било којом правосудном институцијом свједоче о својим страдањима.
О распуштању логора „Силос“ затвореници су сазнали од представника Међународног комитета Црвеног крста. Логор су напустили 26. јануара 1996. године, док су последња 44 затвореника изашла дан касније, чиме су коначно затворена врата овог казамата.
Након шест година суђења, Суд БиХ је у јулу 2018. године осудио осморицу оптужених на укупно 60 година затвора за злочине почињене у „Силосу“, касарни „Крупа“ и Основној школи „9. мај“.
Суд БиХ осудио је Мустафу Ђелиловића, Фадила Човића, Мирсада Шабића, Незира Казића, Халида Човића, Бећира Хујића, Шерифа Мешановића и Нермина Калембера за нечовјечно поступање и наношење физичке и душевне патње заточеницима у логорима на подручју хаџићке општине.
На по десет година затвора осуђени су некадашњи предсједник Кризног штаба Општине Хаџићи Мустафа Ђелиловић и бивши командант Девете брдске бригаде такозване Армије БиХ Незир Казић.
На по осам година затвора осуђени су некадашњи начелник Станице јавне безбједности у Хаџићима Фадил Човић, као и управник „Силоса“ Бећир Хујић, док су командир полиције у Пазарићу Мирсад Шабић и замјеник управника у „Силосу“ Халид Човић осуђени на по шест година.
Бивши управник у касарни „Крупа“ Шериф Мешановић осуђен је на седам година, а некадашњи стражар Нермин Калембер на пет година затвора.
Апелационо вијеће Суда БиХ уважило је жалбе Тужилаштва БиХ и бранилаца Ђелиловића и Човића, те наложило ново суђење које је у току.
/Срна/
