„Жена велике ерудиције, васпитавана у духу српског културног насљеђа и православне религије, али и под утицајем савремених европских научних, културних и умјетничких достигнућа; полиглоткиња (говорила је енглески, француски, немачки, грчки и турски језик), Јелена Димитријевић је своја теоријска знања укрстила са непосредним искуством стеченим у додиру са другим нацијама, културама и религијама.
Духовна мапа њених путовања уписује готово цијелу земаљску куглу и садржи детаљне анализе најзначајнијих друштвених, културних и политичких догађаја тог периода, као и истраживачке пројекте о представницима/представницама различитих народа Истока и Запада, датих кроз књижевно-умјетничку, етнографску, друштвено-историјску, религиозно-митолошку и феминистичку перспективу.“
(Јована Реба)„Вријеме је да се значај Јелене Димитријевић, као прве међу сјајним, изузетним женама, поново препозна у култури из које је потекла и да јој се додијели мјесто које је одувијек заслуживала.“
На данашњи дан 1862. године у Крушевцу је рођена Јелена Ј. Димитријевић, књижевница, добротворка, светска путница, полиглота, феминисткиња и једна од првих чланица Кола српских сестара.
Током балканских ратова била је добровољна болничарка. Писала је поезију, приповијетке, романе и путописе. Како је имала велико интересовање за живот турских жена у харемима као супруга српског високог официра имала је прилике да упозна и изблиза види њихов живот непосредно по ослобођењу Ниша 1878. године. Тако је и настао њен први роман „Писма из Ниша о харемима“, 1897. Била је аутентична, самосвјесна, борбена, образована, слободна, радознала и храбра.
Путовала је сама по Европи, Сјеверној Америци, по Блиском и Далеком истоку и са тих путовања написала је више значајних и незаобилазних књига путописа.
На путовањима се сусретала са истакнутим умјетницима и представницама женског покрета од Египта до Америке. У Египту се срела са чувеном феминисткињом Ходом Ханем Шарауи-Пашом, предсједницом Савеза египатских феминисткиња, а 1927. путује у Бомбај, где борави код Леди Тате, познате индијске феминисткиње.
У Индији се на кратко среће и са пјесником Тагором. Њени путописи су превођени на енглески, њемачки, руски и чешки језик. Дочекала је да њено дјело буде признато. За роман „Нове“, о еманципацији турских жена у Солуну, добила је 1912. награду Српске књижевне задруге.
Тридесет година њеног рада свечано је прослављено 30. децембра 1928. у Београду, уз присуство званичника, колега и пријатеља, међу њима су били Милан Јовановић Батут, Бранислав Петронијевић, Бранислав Нушић, ученице из свих београдских средњих школа…
Осим о њеном књижевном раду говорило се и о њеном хуманитарном раду и о њеној улози у борби за женска права. Краљ Александар I Карађорђевића ју је 1929. године одликовао орденом Св. Саве III реда.
Учествовала је у раду Интернационалног конгреса жена у Бечу 1930. године, гдје је тражила заштиту жена и деце и тражила да и ванбрачна деца имају сва права као и брачна. После смрти 1945. била је готово заборављена све до друге половине осамдесетих година 20. века, када (1986) излази ново издање њених „Писама из Ниша“. Њен путопис „Седам мора и три океана“ ушао у обавезну лектиру за ученике седмог разреда.
Чак и у вријеме када је у својој земљи била игнорисана француски историчар Филип ван Тигем уврстио је одредницу о њој у свој четворотомни „Рјечник књижевности“ из 1968. године. Њена дигитализована дела доступна су на сајту Народне библиотеке у Крушевцу, а у Народној библиотеци Србије се чува рукописна заоставштина. У Нишу, баш на месту где је био турски харем о којем је писала у свом делу „Писма из Ниша о харемима“ 1998. постављена је њена спомен-биста.
/Библиотека Матице Српске/
