Одавањем почасти свим погинулим борцима данас је у храму Светог Василија Острошког на Вељинама у Источној Илиџи обиљежено 29 година од првог напада муслиманских снага на тадашњу Српску Илиџу, када је погинуло 12 српских бранилаца.
Предсједник Скупштине Борачке организације „Илиџански борац“ Горан Шеховац подсјетио је да су Србе 22. априла 1992. године издали и мучки напале комшије муслимани којима су вјеровали.
„Ми Срби, тада нисмо знали зашто су нас напали, али смо касније схватили да њихов политички врх, на челу са Алијом Изетбеговићем, по сваку цијену жели цјеловиту БиХ, што значи да је рат, који ми нисмо жељели, био неминован“, рекао је Шеховац новинарима.
Он сматра да су људи који су одбранили Илиџу, па и дјеца која су им тог 22. априла носила воду, хероји, истичући да није било Илиџанаца и сарајевских Срба, Република Српска не би постојала.
„Да је тог дана пала Илиџа, рат би отишао у сасвим другом правцу. Муслимани су хтјели да овладају тим простором јер би им се отворио пут према Кисељаку, Тарчину, Пазарићу, како би се њихове друге оружане снаге ујединиле и заузеле цијеле БиХ. У томе нису успјели јер ми са Илиџе, која је била у дуплом обручу, нисмо имали гдје да бјежимо“, објаснио је Шеховац.
Он је навео да су Илиџу муслимани гађали снајперима са брда, а илиџански борци су ослободили насеља у којима су била снајперска гнијезда из којих су гађани цивили.
„Током првог напада, прије 29 година, погинуло је 12 наших момака. То су наши хероји који су дали своје животе за нашу Илиџу“, рекао је Шеховац.
Присјећајући се ратног периода, он је нагласио да је сваки дан на Илиџи био критичан.
„Међу 460 погинулих бораца Илиџанске бригаде, нису уврштени погинули припадници Станице полиције Илиџа, Осмог одреда специјалне јединице и осталих јединица. Мислим да је дошло вријеме да се о свим овим дешавањима направи неки филм који ће показати истину да ми нисмо били агресори ни злочинци“, истакао је Шеховац.
Он је напоменуо да је Илиџанска бригада имала око 2.200 рањеника, да је општина Српска Илиџа изгубила 1.064 борца, а 217 бораца насеља Војковићи, Грлица и Крупац.
Посебно је нагласио да на овом подручју није било никаквих добровољаца паравојних формација, додајући да су муслимани из Сјенице и Санџака који су дошли у Сарајево, па и страни борци из исламских земаља, били највећи агресори у БиХ.
Истакао је да је поносан што је био борац Војске Републике Српске, Сарајевско-романијске регије и припадник Илиџанске бригаде која није учинила никакве злочине, те оцијенио да само истина може да помири народе у БиХ.
У протеклом одбрамбено-отаџбинском рату Предраг Шаровић изгубио је оца и ујака 1992. године док су бранили своја огњишта и отаџбину.
Овај младић, који због рата није осјетио очинску љубав, изразио је наду да, упркос ратнохушкачким изјавама лидера СДА Бакира Изетбеговића, рата више неће бити, те апеловао да све владајуће структуре у БиХ забораве ратне приче и да се за вријеме пандемије и економске кризе почну бавити озбиљнијим питањима за просперитет свих народа.
/Срна/
