Сутра се навршава 31 година од када су припадници такозване Армије БиХ гранатирали територију Републике Српске из правца Игмана, Храснице и Бутмира и на аутобуској станици у општини Илиџа убили 10 и ранили 33 српска цивила, од којих су многи остали трајни инвалиди, а најмлађа жртва овог свирепог масакра био је тринаестогодишњи дјечак Слађан Гргић.
Предсједник Борачке организације „Илиџански борац“ Горан Шеховац рекао је Срни да је ово један од првих злочина муслиманских паравојних формација из правца Игмана, Храснице, Бутмира и Соколовић колоније над недужним цивилима, углавном Србима, а међу жртвама је било и неколико Хрвата и Бошњака.
„Оно што је најжалосније јесте чињеница да је у том злочиначком нападу муслиманских фаланги убијен тринаестогодишњи дјечак Слађан Гргић, а посебно огорчење ствара то што Тужилаштво БиХ још није процесуирало одговорне за овај масакр“, рекао је Шеховац.
Према његовим ријечима, свака невина жртва заслужује пијетет, без обзира на националну припадност, и нико нормалан не одобрава нити подржава ратне злочине, посебно не нападе на дјецу.
Шеховац је рекао да су у праву сви они који негодују зашто на споменику убијеној дјеци Сарајева нема и имена Слађана Гргића, који је убијен у том граду на самом почетку грађанског рата.
„Значи ли то да он за сарајевске власти и сарајевску чаршију није био дијете? И та стравична чињеница треба да буде на срамоту и Суда и Тужилаштва БиХ, али и за цијело друштво БиХ које је занемарило погибију невиног српског дјечака“, нагласио је Шеховац.
Током гранатирања, на аутобуској станици у Илиџи 25. октобра 1992. године погинули су и Жарко Крешталица /27/, Милојка Тамбур /38/, Ружица Мартиновић /25/, Бранка Милошевић /40/, Наташа Квесић /24/, Томислав Милановић /34/, Здравко Шутало, Мира Делић и Петко Радовановић.
Некадашњи директор ратне болнице „Жица“ у Блажују Милан Пејић, који је био свједок овог масакра, изјавио је раније да су минобацачке гранате испаљене са муслиманских положаја на Игману пале на паркинг и у близини два киоска поред којих су стајали људи, чекајући аутобус да би отишли на посао или у куповину.
Он је рекао да су тешке повреде тим људима и дјеци нанијели не само гелери од граната, него и крхотине разрушених киоска који су након експлозије летјели на све стране, због чега је овај масакр над недужним становништвом био још стравичнији.
Пејић додаје да су рањеници пребачени у болницу „Жица“, а да су тијела погинулих одвезена на гробље „Влаково“.
За овај злочин такозване Армије БиХ нико није одговарао, а општинске власти не дозвољавају постављање спомен-плоче на мјесту страдања невиних српских цивила.
Планина Игман је била под контролом снага такозване Армије БиХ, док је само један његов мали дио, Голо брдо, од 1992. и 1993. године био под контролом Војске Републике Српске.
Под муслиманском контролом била је и Храсница, а у селу Ковачи надомак Храснице била је смјештена минобацачка јединица такозване Армије БиХ.
/Срна/
