ИСТОЧНО НОВО САРАЈЕВО- Иконописањем човјек његује своју духовност

723

Хаџи Босиљка Дуњић из Источног Сарајева, која се иконописањем активно бави већ десет година, истиче да иконописац мора приступити озбиљно сликању иконе, а пост, исповијест и причест су неопходни кораци.

Дуњићева појашњава да у Православној цркви постоје одређени канони иконописања којих се придржава сваки иконописац.

„Иконописањем човјек његује своју духовност која је основ хришћанске умјетности“, истиче Дуњићева у интервјуу Срни.

Дуњићева напомиње да се љубав према сликарству родила у раном дјетињству и да је као дијете уживала у цртању. Један од озбиљнијих првих радова, лик Исуса Христа, урадила је у петом разреду основне школе.

„Моји први покушаји били су успјешни, па сам касније сликала портрете, најчешће чланова породице. Учествовала сам на многим такмичењима и освајала награде. Сликање сам запоставила када сам уписала Факултет политичких наука, али сам се томе, ипак, страствено вратила пред крај студија“, истиче Дуњићева, која је магистар социјалног рада.

Она додаје да се од 2009. године активно бави иконописањем у оквиру атељеа при Саборној цркви у Сарајеву, чији је оснивач свештеник Борислав Ливопољац са благословом блаженопочившег митрополита Николаја, а под руководством Горана Јаничијевића из Београда који је професор на Високој школи Српске православне цркве за умјетности и конзервацију.

Дуњићева тренутно активно учествује у раду Православног центра за младе Митрополије Дабробосанске Свети Петар Сарајевски у Источном Новом Сарајеву.

„Такође, радим слике са историјским мотивима, јер волим нашу српску историју. Волим дјела Паје Јовановића, за мене највећег српског сликара свих времена. Осим талента, да би сликар био успјешан, потребна је велика љубав, труд, стрпљење и вријеме. Када човјек открије неки таленат, то му причињава задовољство и срећу, а мене највише испуњава иконописање“, истиче Дуњићева.

Дуњићева додаје да сликарство за њу представља одређени вид опуштања, а кроз посао социјалног радника у Центру за ментално здравље у Источном Сарајеву свакодневно покушава помоћи корисницима кроз мултидисциплинарни тимски приступ, јер је једна од услуга окупациона и арт терапија.

„Ове терапије се примјењују кроз индивидуални и групни рад и препоручује се свима који желе радити на себи, развијати креативне потенцијале и радити на конкретном проблему. Ова врста терапија се показала као успјешна за развој социјалних и емоционалних вјештина дјеце и одраслих. Одлична је за превенцију, рехабилитацију и ресоцијализацију“, истиче Дуњићева.

Дуњићева додаје да је до сада урадила велики број дјела, али да не зна тачан број.

„Своја дјела у виду иконописа оставила сам у бројним манастирима, храмовима широм Српске православне цркве. Велика част и благослов је да сам имала прилику да једну икону Мајке Божије дарујем и да остане као целивајућа икона у цркви Богородичног гроба у Јерусалиму“, истиче Дуњићева.

Она додаје да је учествовала на многим ликовним колонијама и колективним изложбама у оквиру Православног центра за младе Митрополије Дабробосанске.

„До сада смо излагали више пута у Источном Сарајеву, Бањалуци, Требињу, Рогатици, Фочи, Рудом, Зајечару. Размишљам о самосталној изложби и вјерујем да ће и то да буде убрзо реализовано“, истиче Дуњићева.

Дуњићева додаје да слика разним техникама, али највише пигментом и уљаним бојама.

Према њеним ријечима, сликање икона врши се искључиво пигментима, уз употребу јајчане емулзије која је врло постојана. То је разлог зашто иконе које су старе и хиљаду година и данас у добром стању.

„Јајчана темпера се састоји из два дјела – везива и пигмента. Пигмент је прашак минералног или синтетичког поријекла који сликарској боји даје одређену обојеност. Везиво је у овом случају жуманце. Пигмент, даске, шелак, микстион, златне листиће за иконе наручујем из Београда“, истакла је Дуњићева, додајући да њене слике украшавају домове њених пријатеља, али и унутрашњност многих православних храмова.

/Срна/