НА СОКОЦУ И ПАЛАМА ОБИЉЕЖАВАЊЕ 27 ГОДИНА ОД ЕГЗОДУСА САРАЈЕВСКИХ СРБА

326

На Сокоцу и Палама данас ће бити обиљежено 27 година од егзодуса сарајевских Срба.

Овај историјски догађај од републичког значаја биће обиљежен у организацији Одбора Владе Републике Српске за његовање традиције ослободилачких ратова.

Према програму обиљежавања, на Војничком гробљу Мали Зејтинлик на Сокоцу у 12.00 часова биће одржан помен погинулим борцима и положени вијенци и цвијеће, а у манастиру Свети Георгије на Равној Романији у 13.00 часова биће служен парастос погинулим борцима.

Духовна академије биће одржана у 14.00 часова у Културном центру Пале.

Обиежавању на Сокоцу и на Палама присуствоваће министар рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Данијел Егић.

Сарајевски Срби прије 27 година морали су да напусте своја огњишта у сарајевским насељима Илиџа, Илијаш, Хаџићи, Грбавица, Враца, Рајловац и Вогошћа.

У марту 1996. године исписане су бројне појединачне трагедије локалног становништва, због чега је Дејтонски мировни споразум за сарајевске Србе асоцијација на највеће послијератно протјеривање народа са својих огњишта.

Српски борци Сарајевско-романијске регије током Одбрамбено-отаџбинског рата зауставили су 35 офанзива муслиманско-хрватске војске и одбранили своје домове.

За одбрану ових простора, живот је дало више од 4.000 бораца, око 3.500 их је рањено, око 1.000 сахрањено на Војничком гробљу Мали Зејтинлик на Сокоцу.

Према релевантним историјским и званичним подацима, егзодус је почео 17. фебруара 1996. године на православни празник Задушнице, јер је планирано исељавање Срба са ових подручија требало да буде 19. марта 1996. године.

Међутим, представници тадашњег ИФОР-а дијелили су летке да је тај рок помјерен за 23. фебруар, односно мјесец дана раније од договореног.

Осим тога што су српски цивили морали да спакују најнужније ствари и крену у неизвјесност, многи становници Илијаша, Грбавице, Хаџића, Вогошће и Центра кренули су да откопавају посмртне остатке својих најмилијих не желећи да муслимански вандали скрнаве њихове гробове.

Посебан проблем представљала је управо чињеница да су такозване међународне институције нагло одлучиле да муслиманске власти преузму српске општине мјесец дана прије предвиђеног рока, што је додатно убрзало ионако велику трагедију сарајевских Срба.

Бројни извори указују на чињеницу да је Српско Сарајево тада представљало јединствен случај у бившој БиХ по томе што се Дејтонским мировним споразумом од више од 150.000 људи који су одбранили свој град захтијевало да у миру пристану на власт ратних противника.

Између дејтонског и париског самита сарајевски Срби су референдумски одбацили диктат да морају прихватити муслиманску власт, остати у Федерацији БиХ и бити шеријатски озакоњени.

Међутим, паришки скуп, одржан 14. децембра 1995. године, осим церемонијалности и протоколарности, онога што је инфериорној Европи и остављено по питању рјешавања кризе у бившој БиХ, није се ни осврнуо на демократски изражену вољу народа Српског Сарајева.

Међународна заједница је саопштила да ће 23. фебруара полиција муслиманско-хрватске федерације ући у Вогошћу, Нови Град и Центар, 29. фебруара у Илијаш, 6. марта у Хаџиће, 12. марта на Илиџу и у Трново, а 19. марта у Ново Сарајево и Стари Град.

Тадашњи високи представник Карл Билт и његов замјеник Михаел Штајнер позивали су Србе да не напуштају своје домове и да остану да живе под влашћу муслиманско-хрватске федерације, дијелећи им летке са стиховима познате пјесме Алексе Шантића „Остајте овдје“.

Међународна мисија у БиХ је дозволила да /ратни муслимански лидер и тадашњи предсједник СДА/ Алија Изетбеговић, путем медија, поручи да ће „сваки Србин који је носио пушку бити изведен пред суд“.

То је тада, практично значило да би, осим жена и дјеце, сви Срби завршили у муслиманским затворима.

Током егзодуса Срба из Сарајева, велики број предузећа, културних и образовних институција и установа пресељен је на територију Републике Српске.

„Технички ремонтни завод“ из Хаџића је пресељен у Братунац, Фабрика монтажних кућа „Интал“ из Илијаша је пресељена у Милиће, Ваздухопловни завод „Орао“ је из Рајловца пресељен у Бијељину, док је „Фамос“ из Храснице пресељен у Лукавицу.

Велики број бивших сарајевских предузећа, фирми, организација и установа нашао се у објектима бивших војних касарни „Славиша Вајнер Чича“ и „Слободан Принцип Сељо“ у данашњем Источном Новом Сарајеву.

Основна школа „Радојка Лакић“ из Новог Сарајева, три основне школе са Илиџе, библиотеке из Новог Сарајева и Илиџе, факултети и средње школе, пресељени су из дијелова Српског Сарајева који су припали муслиманско-хрватској федерацији на територију Српског Сарајева у Републици Српској.

Декан Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву Драга Мастиловић рекао је раније Срни да оно што се десило сарајевским Србима у посљедњој деценији 20. вијека представља врхунац процеса затирања и то не само физичког већ и економског, културног, духовног, историјског, да би се то на крају претворило у затирање памћења и права на памћење, које нажалост и данас траје.

/Срна/

фото: РТРС