УЧЕНИЦИ ГЕНЕРАЦИЈЕ, ПОНОС ИСТОЧНОГ САРАЈЕВА – ЂОРЂЕ КОВАЧЕВИЋ: СТУДИРАЋУ ЕЛЕКТРОТЕХНИКУ, АЛИ ЋУ БИТИ ВЈЕРНИ ЧУВАР СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ЋИРИЛИЦЕ

272

Ђорђе Ковачевић  ученик генерације у Средњошколском центру “Василије Острошки” у Сокоцу,  успио је да споји наизглед неспојиво; математику, физику, информатику и неизмјерну љубав према српском језику, писаној ријечи и поезији.

Овај изузетно талентовани 19-огодишњак планира да упише Електротехнички факултет у Источном Сарајеву, али, без обзира на склоност ка математици и информационим технологијама, никада се, каже, неће одрећи српског језика, према којем гаји неизмјерну љубав нити ће занемарити употребу ћирилице.

„Трудићу се да цијелог живота његујем љепоту писане ријечи, бићу чувар нашег језика и ћирилице“, поручује Ђорђе и додаје да је то важно, поготово данас, када је ћирилица значајно одбачена и на неки начин анатемисана.

Ђорђе је, иако врло млад, већ објавио прву књигу, а, каже, ускоро ће се пред љубитељима писане ријечи наћи и његово друго књижевно остварење.

Кроз рад са професорицом у средњој школи, његов таленат и љубав ка писаној ријечи и књижевности доживјели су комплекснији развој и надградњу, па се Ђорђе одважио да објави и прву књигу „У загрљају живота“, а ријеч је о збирци кратких прича и пјесама.

Ковачевић истиче да је у припреми и друга збирка.

На питање како успијева да избалансира двије страсти, математику и књижевност, Ђорђе објашњава да математика представља пандан умјетности.

„Лијева страна човјековог мозга задужена је за контролу умјетничких радњи, док је десна страна  рацио – дедуктивно размишљање“, објашњава Ковачевић, и додаје да се, управо када одмара од стварања и црпи инспирају, посвећује математици, која захтијева креативност у аналитичком мишљењу, само у другачијој форми.

Каже да се пронашао у оба свијета, јер је, спајајући нешто што је наизглед неспојиво, успио да створи јединствену цјелину.

За избор факултета имао је двије опције које су дијаметрално различите. На питање зашто ће уписати Електротехнички факултет, а не српски језик и књижевност, тврди да је дуго размишљао који је то исправан корак, и зашто би одабрао једно, а не друго.

„Дијелом је на моју одлуку утицао свијет који нас окружује, то је свијет информационих технологија који је све популарнији, друштво напредује и модернизација је неизбјежна. Електротехника је, ипак, нешто што ће нам обезбиједити егзистенцију и условно речено омогућити знања која ће бити потребна да држимо корак са свијетом“, објашњава Ђорђе.

Ковачевић истиче да, осим математике, којој ће бити посвећен у наредном периоду, посебну љубав посвећује његовању језика и књижевности.

Говори руски, а нарочито цијени љепоту српског језика.

„Није тешко балансирати између та два свијета, свијета науке и умјетности, ако се у оба проналазимо и ако нас то што радимо испуњава, продуховљује и чини бољима“, каже овај талентовани младић и додаје да је цијела прича у вези са књижевности започела случајно, још у основној школи, када га је наставница упознала са комплексношћу и љепотом језика.

„Тада сам написао први рад за литерарни конкурс и освојио награду, са само 12 година“, истиче Ђорђе.

То му је био велики подстрек да настави са литерарним стваралаштвом, истраживањем лијепе ријечи и одшкринуло му врата која воде ка поетским стазама.

Био је учесник различитих такмичења, још од основне школе, а освајао је запажене резултате и награде на регионалним и републичким такмичењима.

Најбољи је био на регионалном, и други на републичком такмичењу из руског језика, освојио је треће мјесто на литетарном конкурсу “Русија у мом оку” Катедре за руски и српски језик Филолошког факултета у Бањалуци.

Овогодишњи је добитник плакете “Сребрно перо” на међународном конкурсу “Трифундански распис за поезију”.

Ковачевић наглашава да, иако му је математика била прва љубав, јер се, како каже, прво упознао са бројевима и елементарним рачуном и тек онда са књижевношћу, од српског језика никада неће одустати.

„Од српског језика нећу одустати, волио бих да након једног факултета упишем и други, јер сматрам да човјек може бити професионалац у ономе што ради, али опште знање и богатство изражавања могу промијенити свијет, а промјене у нашем друштву су данас итекако потребне“, истиче Ковачевић.