ХРАМ СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ: УТОЧИШТЕ ЗА ДУШУ И ЈЕДАН ОД НАЈСВЕТИЈИХ УКРАСА НАШЕГ ГРАДА

75
фото: Предраг Крстовић

Српска Православна Црквена општина и парохија которачка у Добрињи – Источно Сарајево помиње се у деветнаестом вијеку и звала се Сарајевско поље. Од 1919. године границе парохије су измјењене и од тада носи назив по истоименом селу Которац које, је заједно са околним насељима и селима, чинило парохију.

Име Которац датира још из доба Константина Порфирогенита (X вијек), који у својим дјелима описује постојење града Катера (Которац) на десној обали ријеке Жељезнице.

“Црквице“ је назив локалитета гдје се данас налази православно гробље у Которцу, а то указује на некадашње постојање црквишта – мјеста гдје се народ окупљао на молитву.

Прве писане податке о парохији имамо са краја XIX вијека, када се у љетопису помиње први парох Михаило Станић (1872- 1890).

Богослужбено мјесто није постојало, па су вјерници одлазили у неке од храмова у Сарајеву, гдје је и било сједиште ове парохије, све до изградње храма Светог Василија Острошког у насељу Добриња у Источном Сарајеву.

У близини Которца, на локалитету Бијело поље, 1939. године, изграђен је црквени дом, а планирано је да се почне градити храм. Но, у вријеме Другог свјетског рата ова парохија трпи велика страдања. Тадашњи парох которачки, јереј Божина Минић, заједно са својим парохијанима доживљава велике тортуре од нове усташке власти и у свом извјештају детаљно описује имена и начине мученичког страдања својих парохијана. Пред крај рата партизани су му одузели сву документацију и спалили је, а њега погубили.

Фото: Виво студио

Комунистичка власт 1958. одузима и национализује парохијски дом. Црква је тај дом и земљиште откупила од државе (1983. године). Током рата у БиХ, један дио дома је преуређен и служио као богослужбено мјесто. Дом је 2002. године срушен због дотрајалости.

Комунистичка власт није дозвољавала изградњу храма у овој парохији све до пред крај двадесетог вијека. Дозвола за изградњу храма добијена је тек 1990. године, пред прве вишестраначке изборе у тадашњој држави.

Земљиште за храм поклонио је Вукан Шеховац, угледни домаћин из Добриње. Градња је почела крајем октобра 1990. године. До почетка ратних дешавања храм је био озидан и скоро у потпуности покривен бакром.

За вријеме ратних дејстава, храм је претрпио знатна оштећења. Звоник је погођен са два пројектила из бестрзајног топа, а бакарни лим је у континуитету трпио оштећења од муниције разних калибара.

Прво богослужење у овом храму служено је на Теодорову суботу, 2. марта 1996. године.

У љето 1997. године завршени су радови на унутрашњем уређењу храма, а наредне, 1998. године, завршена је фасада храма. Те године су уговорени послови на изради иконостаса и осталог инвентара за храм.

Патријарх српски г. Павле, уз саслужење више архијереја, служио је у овом храму, поводом прославе више јубилеја Српске православне цркве, 2. маја 1999. године.

Храм је освештао митрополит Николај 30. септембра 2001. године, а саслуживао је епископ Хризостом (садашњи митрополит дабробосански). Кумовао је Бошко Радоња из Лукавице.

Вишегодишње закишњавање зидова и симсова храма учинило је да буде убрзано пропадање постављене фасаде, па се 2015. године приступило обнови. Тада је извршена замјена оштећеног лима на симсовима, а старо звоно је замијењено са три нова.

Иконостас од храстовине у дуборезу израдио је Мирослав Трбусић из Крагујевца, 1998. године. Иконе на иконостасу израђене су у манастиру Светог Стефана (метох ман. Св. Прохора Пчињског).

Храм Светог Василија Острошког постаје мјесто окупљања вјерујућег народа Источног Сарајева, а комплекс око храма једно од најљепших урбаних подручја у нашем граду.