Тродневна „јуначка“интернет борба наводних сарајевских антифашиста и квазиинтелектуалаца за одбрану табли које вријеђају комплетан један народ, као и назива сарајевских улица поприпадницимафашистичкоги сличних покрета показала је да је од тог некадау сваком смислу великог града остало само велико ништа.
Нажалост.
То зна и већина његових некадашњих, али и данашњих становника, људи чије су породице генерацијама стварале тај град и стасавале уз њега. Али не проговарају.
Зашто? Па зато да не би били мета оних који себе зову антифашистима, а бране фашисте. Оних којима су дражи Бусулаџић, Ђозо, разни криминалци и злочинци од Тесле, Пупина и Шантића. Њих је више.
Постоји ли ико у том бившем граду да каже да није битан појединац него иницијатива настала због срамоте коју носе сарајевске улице у својим именима и својим таблама, својим школама и институцијама? Очигледно не постоји.
Ти који би то рекли су отишли 1990-их, истјерани, убијени. Ко није тада јесте послије. И данас одлазе. Одлазе пристојни, у тишини, због оних гласних, бахатих и агресивних. Због самопроглашених „антифашиста“, наводних „грађана“ и непостојеће „раје“, због посебне врсте мржње која је одавно постала разумљива само политичком Сарајеву.
Ми нећемо да мрзимо.Мржњу остављамо њима, поштоваоцима Бусулаџића и Ђозе, а ми ћемо да волимо и то Теслу, Пупина и Шантића.
И на крају, што се тиче три најгласнија Драгана, три џубокса зелена… Велика је мука бити подјармљен, још већа образ упорно каљати, а највећа зарад пуног стомака кости преметати и душу поганити.
Љубиша Ћосић,
Градоначелник Источног Сарајева
