Град Источно Сарајево прославиће 17. септембра своју крсну славу – Светог Петра Дабробосанског.
Свети Митрополит Петар Дабробосански (световно Јован Зимоњић; 24. јун 1866 — 1941) је српски светитељ.
Био је митрополит захумско-херцеговачки (27. мај 1903 — 7. новембар 1920) и митрополит дабробосански (7. новембар 1920—1941). Одликован је Орденом Светог Саве I степена, Бијелим орлом II реда и Карађорђевом звијездом.
За његово вријеме у Митрополији дабробосанској подигнути су и освећени храмови у Какњу, Брези, Мокром код Пала, Хаџићима, Турбету и Кисељаку, црквена звона у Рудом, у новосаграђеној цркви у Брези, црквени торањ у Бугојну, звона и капела у Осојници код Зенице. Пред рат, у Новом Сарајеву подигнут је Храм Преображења Господњег који је 8. септембра 1940. године осветио патријарх српски Гаврило, уз саслужење митрополита Петра, владике жичког Николаја и других српских архијереја. Према подацима из 1935. године у епархији је била 81 црква и капела. Само 1935. године саграђене су 3 цркве и 2 капеле, а оправљено је 9 капела и 4 цркве. Израђивани су нови иконостаси, обраћена је пажња на школе и на катихизације.
Напад нацистичке Њемачке на Југославију 6. априла 1941. године затекао је митрополита Петра у Сарајеву. Послије њемачког бомбардовања Сарајева, на Велику Сриједу 1941, у пратњи протојереја Стевана Петровића, секретара Црквеног суда, митрополит се привремено склонио у манастир Свете тројице код Пљеваља. По казивању очевидаца, митрополит је дошавши у манастир био потиштен и љутио се на проту Стевана што га је наговорио да напусти Сарајево, „јер би боље било да сам остао са својим народом”. На Васкрс је служио у манастиру Свете тројице. Другог дана Васкрса 21. априла 1941. године вратио се у Сарајево. Желио је да буде са својим народом без обзира на то што су усташе по Сарајеву хапсиле, мучиле и убијале Србе.
Почетком маја 1941. године усташки повереник за Босну, римокатолички жупник сарајевски, Божидар Брале, затражио је од митрополита Петра телефоном: „пошто је ћирилица стављена ван закона” у НДХ, да он истог дана нареди својим свештеницима и црквеним општинама да више не пишу ћирилицом и да печате замене латиницом. Ако у одређеном року ово не изврше, биће позвани на одговорност. Митрополитов одговор био је кратак: „Ћирилово се писмо не може укинути за 24 сата, а осим тога рат још није завршен.”
Пошто је одбио да држи благодарење за Павелића и да у званичној преписци употребљава латиницу, митрополит Петар је очекивао сваког тренутка да га ухапсе.
Послије подне 12. маја 1941. године дошли су усташки полицијски агенти у Митрополију и одвели митрополита у „равнатељство”, не дозволивши да га неко прати. Из полицијске управе митрополит Петар је одведен у општи затвор Беледија.
Из Загреба, митрополита су одвели у Керестинец код Самобора. Ту је обријан, скинута му је мантија, малтретиран је и мучен, како су посведочили очевици. У Керестинцу је био до 15. јуна, када је логор расформиран, а митрополита су са групом затвореника истог дана одвели у загребачку полицију. Из Загреба је ноћу спроведен у злогласни усташки логор Госпић. Тамо су га мучили и малтретирали: по киши и пљуску изводили су га у двориште логора, тукли кундацима и терали да „држи придике како је придиковао Србима у Сарајеву.”
У Госпићу се губи траг митрополиту Петру. Српска црква је покушавала на све начине да нешто сазна о митрополиту Зимоњићу и, ако је још жив, да га ослободи из затвора, али није успјела у томе.
Данас има више верзија о смрти митрополита Петра Зимоњића. По једној од тих верзија, митрополит је из логора у Госпићу одведен у логор Јадовно на Велебиту, гдје је убијен маљем у главу и бачен у једну провалију, највероватније у Шаранову јаму. По трећој верзији, која се заснива на свједочанству Јове Фуртуле и Јове Лубуре које су дали Комисији за прикупљање података о страдању Срба у Другом свјетском рату, митрополит Петар је послије мучења убијен у логору у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за печење цигле. Ни дан данас се не зна тачно мјесто гдје се налази гроб митрополита Петра Зимоњића, а ни тачан датум смрти.
