Рајко Петров Ного је гарант континуитета у српској поезији, речено је вечерас у Палама на комеморативном скупу у знак сјећања на овог великог српског пјесника, есејисту и књижевнег критичара.
Професор српске књижевности Јован Делић истакао је да је Ного на најбољи могући начин баштинио српску епику и направио једну антологију српске епске поезије која је занимљива програмски, као његово огледало у епици.
„И са тог епског неба пројектовао је симболе на своје лирско небо, како је то својевремено говорио професор Никола Кољевић“, подсјетио је Делић.
Он је истакао да се Ного, везујући се за ту традицију трајно и доживотно, до краја свијета и вијека, везао и за косовски мит и наставио ту линију преко Његоша, Јована Дучића, Иве Андрића и садашње генерације пјесника који је он нека врста вође.
Делић је навео да је „Ного у погледу форме био веома разноврстан човјек, пјевао је у слободном стиху, у везаном стиху, у најстрожој форми сонета и то маестрално, и допринио је развоју сонета тиме што је за сонет везао тему смрти, што иначе није било својство овог пјесничког облика“.
„Посљедњим својим књигама, Ного се буквално бранио од смрти. Оног часа када више није имао шта да каже, рекао је тачка, готово је… Његов стих ‘Није све пропало кад пропало све је’ довољно говори да има смисла живјети“, навео је Делић.
Професор на Православном богословском факултету у Фочи Дарко Ђого истакао је да је Ного, осим што је обиљежио једно доба српског пјесништва, значајан по томе што је био предавач на Катедри за србистику.
„Он није само предавао, него је био и жива поезија, неко с ким сте могли да расправите и књижевно теоријске и животне недоумице. Био је човјек богатог животног искуства“, навео је Ђого.
Према његовим ријечима, сваки Ногов стих, који је иначе битно помјерао границе језика, био је проживљен и имао једну метафизичку трагедију која је уједно била и његова и српског народа, а био је, с друге стране, трајни залог да „није све пропало кад пропало све је“.
„Сама чињеница да и данас Рајкове пјесме доживљавамо као пословицу и као молитву, као залог неког обновљеног народа и обновљеног српства поврх цркве Јелике. То говори да смо имали пјесника који је био у стању да све регистре културе сажме у једној личности и у пјесничом изразу. Такви пјесници се ријетко догађају и рађају“, оцијенио је Ђого.
Продекан за наставу Филозофског факултета Владан Бартула рекао је да је Ного, осим што је био академик и сенатор, један од највећих српских пјесника друге половине 20. вијека и предавач на овом факултету.
„Ного је изњедрио многе генерације студената и сви су му захвални за помоћ и свему ономе чему нас је научио. Он је допринио развоју Катедре и самог факултета“, рекао је Ђого.
Комеморативни скуп организивао је Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву, а о животу и дјелу Рајка Петрова Ноге говорили су његови пријетељи, уважени и еминентни стручњаци.
Рајко Петров Ного преминуо је 28. новембра у 77. години.
/Срна/
