МАТЕРЊИ ЈЕЗИК ШТИТИ ЧИТАЊЕМ, ПИСАЊЕМ, КОРИШТЕЊЕМ СВОГ ЈЕЗИКА

228

Матерњи језик се штити читањем, писањем, сталним обогаћивањем рјечника, кориштењем свог писма и поштовањем и учењем других језика и култура, изјавила је Срни предсједник Удружења лектора Републике Српске Александра Савић поводом Међународног дана матерњег језика.

Савићева је указала да се, нажалост, биљежи не само слабије познавање сопственог језика већ и рекордна незаинтересованост за његово изучавање или чување.

„Као народ, језик чувамо познавањем његове историје, структуре и норме, стварањем националног опредјељења и стратегије која треба да нам да одговор на то које је мјесто нашег језика у савременом свијету, које су његове предности, слабости, шта можемо да учинимо за његов напредак“, рекла је Савићева.

Она је напоменула да се језик данас често, поготово међу младим људима, доживљава као нешто анахроно, компликовано и нешто што не иде у корак са временом, али сматра да је то пролазна мода.

Савићева је навела да се захваљујући постојању одређених бедема у школи, библиотекама, на факултетима или, сада све више, у дигиталном свијету, често укаже прилика да се види како је језик најмоћнији алат у свим временима и колико је важан не само за колективни већ и за индивидуални идентитет.

Она је додала и да постоји оправдана употреба туђица – када у матерњем језику не постоји ријеч за одређени појам и када је сасвим логично а и пожељно да се посегне за прилагођавањем страних ријечи.

Савићева је напоменула да се тако само обогаћује рјечник, као и да је српски језик препун ријечи које воде поријекло из других мање или више блиских језика, што је његова предност а не мана.

„Са друге стране, сасвим немарна употреба страних ријечи која нема никакву сврху – а поготово комуникативну, јер је блиска само уском кругу људи, рецимо истој генерацији или професији, неоправдана је, штетна и треба да се избјегава“, истакла је Савићева.

Када је ријеч о „разграничење“ заједничких, посебних, мање или више блиских ријечи између српског и хрватског језика, она је напоменула да је тај проблем дуг више од вијека, те навела да је најпознатији и најчешће навођени примјер ријеч тисућа, што је у ствари стара словенска ријеч, док је хиљада преузета из грчког језика.

„Исто тако се за многе српске ријечи наводи да припадају другим језицима. Треба бити јако опрезан приликом оваквих оцјена јер се обично ради о нетачним и измишљеним тврдњама“, истакла је Савићева.

У сваком случају, закључила је, ниједан говорник неће погријешити ако искористи ријеч из свог краја, коју је чуо у својој околини или коју памти из дјетињства а прецизно разграничавање није могуће нити препоручљиво, чак ни међу лингвистима.

/Срна/