Дејтонски мировни споразум за БиХ, који је парафиран 21. новембра 1995. године, након тронедјељних преговора потписан је на данашњи дан исте године у Јелисејској палати у Паризу.
Споразум су потписали тадашњи шеф југословенске делегације на мировним преговорима у Паризу предсједник Србије Слободан Милошевић, предсједник Хрватске Фрањо Туђман и лидер муслимана у БиХ Алија Изетбеговић.
У својству свједока документ су потписали тадашњи предсједник САД Бил Клинтон, предсједник Француске Жак Ширак, премијер Русије Виктор Черномирдин, премијер Велике Британије ДЖон Мејџор, канцелар НЈемачке Хелмут Кол и премијер Шпаније Фелипе Гонсалес.
Потписивањем Дејтонским споразумом сви у БиХ су добили мир, а Република Српска међународну верификацију.
Према овом споразуму укинута је „Република БиХ“, а утврђен је званични назив земље – БиХ, државна заједница која се састоји од два ентитета, Републике Српске и Федерације БиХ /ФБиХ/.
ИНСТИТУЦИЈЕ И НАДЛЕЖНОСТИ
Саставни дио овог споразума, као његов Анекс 4, је Устав БиХ, који осим Преамбуле има и 12 чланова. Уставом су, у Члану 1 одређена основна начела као што су континуитет, демократски принципи, састав, промет робе, услуга, капитала и лица, главни град, симболи и држављанство БиХ.
Осталим члановима Устава обрађена су, између осталог, питања људских права и основних слобода, надлежности и односи између институција БиХ и ентитета, Парламентарна скупштина, Предсједништво, Савјет министара, Стални комитет за војна питања, Уставни суд, Централна банка, финансије и буџет, опште одредбе, амандмани, прелазне одредбе и ступање на снагу.
У Члану 3 Устава БиХ јасно је наведено 10 надлежности које припадају институцијама БиХ, а то су спољна политика, спољнотрговинска, царинска, монетарна, финансирање институције и међународних обавеза БиХ, политика и регулисање питања имиграције, избјеглица и азила, провођење међународних и међуентитетских кривично-правних прописа, укључујући односе са Интерполом, успостављање и функционисање заједничких и међународних комуникацијских средстава, регулисање међуентитетског транспорта, те контрола ваздушног саобраћаја.
Све владине функције и овлаштења која нису Уставом изричито повјерена институцијама БиХ припадају ентитетима, а заједничке институције БиХ преузеће надлежност у оним стварима у којима се о томе постигне сагласност ентитета.
Парламентарна скупштина БиХ има два дома – Представнички и Дом народа. Дом народ има 15 делегата, од којих су двије трећине из ФБиХ /пет Хрвата и пет Бошњака/ и једна трећина из Републике Српске /пет Срба/, док Представнички дом чине 42 посланика, од којих се двије трећине бирају са територије ФБиХ, а једна из Републике Српске.
Предсједништво БиХ се састоји од три члана – Србина, који се бира непосредно са територије Републике Српске, те Бошњака и Хрвата, који се бирају непосредно са територије ФБиХ.
Чланови Предсједништва, између осталог, надлежни су за вођење спољне политике БиХ, именовање амбасадора и других међународних представника БиХ, њено представљање у међународним и европским организацијама и институцијама,
вођење преговора за закључење међународних уговора БиХ, те предлагање годишњег буџета Парламентарној скупштини, уз препоруку Савјета министара.
Савјет министара је помоћни орган Предсједништва БиХ, који и именује предсједавајућег Савјета који преузима дужност по одобрењу Представничког дома.
Према изворном Дејтонском мировном споразуму, предсједавајући Савјета министара именоваће министра иностраних послова, министра спољне трговине и друге министре по потреби, а који ће преузети дужност по одобрењу Представничког дома.
КАКО СУ ВИСОКИ ПРЕДСТАВНИЦИ СКРНАВИЛИ ДЕЈТОН
Дејтонским споразумом сви у БиХ су добили мир, а Република Српска верификацију. Међутим, сталне измјене Дејтона које су услиједиле на штету Српске довеле су до губитка елемената њеног суверенитета и скрнављења њених институција, у чему су велику улогу имали високи представници за БиХ.
Они су од тумача Дејтонског споразума постали међународни званичници који су узели себи за право да то тумачење преведу у скрнављање Дејтонског споразума онако како је то њима одговарало, односно политичком Сарајеву, а на штету Републике Српске и њених институција.
Од 1997. до 2012. године високи представници у БиХ су наметнули чак 899 одлука. Осим тога, смјењивали су политичаре, углавном из Републике Српске, и БиХ претворили у класични протекторат.
Ниједан од високих представника није поштивао изворна дејтонска начела која су битна за будућу стабилност БиХ. Супериоран однос према народима у БиХ довео је до тога да су за себе присвојили диктаторска овлашћења.
Позицију високог представника највише је злоупотребљавао Британац Педи Ешдаун, који је за вријеме свог мандата од 2002. до 2006. године наметнуо чак 430 одлука и смијенио 59 функционера из Републике Српске, затим Шпанац Карлос Вестендорп који је наметнуо 80 одлука, Аустријанац Волфганг Петрич 242 пута је злоупотријебио функцију тумача Дејтонског споразума, Нијемац Кристијан Шварц-Шилинг 66 пута, а Словак Мирослав Лајчак 30.
Актуелни високи представник, још један Аустријанац, Валентин Инцко неколико пута је „пријетио“ да ће предузети мјере, увијек против политичара из Републике Српске, а у посљедње вријеме поново је почео са ултиматумима и пријетњама.
НЈегов мандат остаће упамћен по томе што је редовно обмањивао Савјет безбједности УН својим извјештајима, углавном о Републици Српској и њеним носиоцима највиших функција.
„БОНСКА ОВЛАШЋЕНЈА“
Канцеларија високог представника у БиХ предвиђена је Анексом 10 Дејтонског споразума, гдје је наведено да високи представник има мандат да „упозорава, прати, предлаже, сугерише“ – и ништа више.
Мандат високог представника не подразумијева да он доноси одлуке које су обавезујуће по владе и народе у БиХ, за то постоје домаће политичари које су њихови бирачи изабрали на изборнима.
И стручњак за међународне односе и бивши правник у ОХР-у Метју Периша својевремено је рекао да су „функције високог представника ограничене на координацију рада других међународних организација, те праћење и подстицање домаћих званичника да испуне своје дејтонске обавезе“.
Међутим, од 1997. године високи представник присваја, без правног образложења, „бонска овлашћења“ на основу којих влада и кажњава, чиме увелико излази из мандата који му је дат Дејтонским споразумом.
Термин „бонска овлашћења“ потиче из изјаве коју је Савјет за спровођење мира /такође измишљено тијело/, као ад хок скуп земаља и организација саопштио на конференцији одржаној у Бону, двије године након потписивања Дејтонског споразума.
Карлос Вестендорп, тадашњи високи представник који је учествовао на Бонској конференцији, признао је да су на тој конференцији „успјели да уведу начин на који високи представник може да доноси те одлуке, што, правно гледајући, није баш у складу са Дејтоном, нити је баш легално, али морали смо мало да искористимо и завртање руку домаћим политичарима да би то прихватили“.
На тај начин БиХ је још једном на својим леђима осјетила шта је „демократски“ метод демократских земаља!
Помоћу тих такозваних „бонских овлашћења“ високи представник наметао је на десетине закона на нивоу БиХ, ФБиХ и Републике Српске, па чак и 105 амандмана на уставе Републике Српске и ФБиХ.
Осим Анекса 10, текст осталих одредаба Дејтонског споразума је недвосмислен – високи представник нема овлашћење да тумачи Дејтонски споразум изван тог анекса, а сигурно нема улогу – диктатора у БиХ.
Из свега произилази да би БиХ била јача и стабилнија да је поштован изворни Дејтонски мировни споразум, да су поштована права конститутивних народа, и коначно Република Српска и ФБиХ би били стабилнији, а народи – и Срби, и Хрвати и Бошњаци задовољнији.
БиХ је државна заједница два ентитета и три конститутивна народа и то треба поштовати да би БиХ и народи који у њој живе, коначно, 25 године од грађанског рата, имали будућност и мир, живот достојан човјека, сигуран посао и егзистенцију.
/Срна/
