ГОДИШЊИЦА ОДБИЈАЊА ВЕНС-ОВЕНОВОГ ПЛАНА

301

Народна скупштина Републике Српске на Палама одбацила је 6. маја 1993. године Венс-Овенов план, који је укидао Српску, а БиХ предвиђао као државу сачињену од десет кантона – на тај начин дефинитивно је отклоњена опасност од нестанка Српске, која је била дио свих наредних мировних планова.

Тадашњи предсједник Србије Слободан Милошевић је, под пријетњом већим санкцијама СР Југославији, прихватио овај план на састанку са Овеном у Београду 24. априла 1993. године. План су прихватили и муслимани, предсједник Хрватске Фрањо Туђман и представници хрватског народа у БиХ.

Њима је тај план одговарао јер је Војска Републике Српске стајала далеко најбоље на терену, а почели су и сукоби муслимана и Хрвата у централној Босни.

Овен је сазвао мировну конференцију у Атини 1. маја 1993. године на којој су учествовале све зараћене стране.

Предсједник Српске Радован Караџић није желио да потпише споразум јер се плашио да ће Република Српска нестати. Овен се уздао да ће Милошевић, предсједник Црне Горе Момир Булатовић и предсједик Ср Југославије Добрица Ћосић утицати на Караџића да потпише споразум.

Караџић је, након вишечасовног убјеђивања, пристао да потпише, али под условом да план ратификује Народна скупштина Републике Српске.

Скупштина је сазвана 5. маја 1993. године на Палама. Присуствовали су јој и Милошевић, Булатовић, Ћосић и грчки премијер Константинос Мицотакис, који су убјеђивали српске посланике да прихвате план.

Међутим, генерал Ратко Младић, тада командант Главног штаба Војске Републике Српске, показао је посланицима територије под контролом војске и територије које је Србима нудио Венс-Овенов план.

Прије гласања, предсједник Скупштине Момо Крајишник затражио је паузу и посланици су отишли на консултације.

Крајишник и огромна већина посланика нису били за прихватање приједлога, па је Скупштина одбацила план.

Након овог бурног историјског засједања које се завршило у првим јутрањим часовима, СР Југославија је 6. маја увела санкције Републици Српској, као што је Милошевић и обећао у случају да план буде одбијен.

Страни посматрачи су на Дрини контролисали да ли се санкције поштују.

Међутим, Република Српска је опстала и у свим наредним мировним плановима била је незаобилазан дио споразума, све до Дејтонског мировног споразума.

Срби у БиХ приватили су све остале мировне планове осим Венс-Овеновог.

Прво је прихваћен Београдски споразум, који је предвиђао скраћену Југославију сачињену од Србије, БиХ, Црне Горе и Македоније.

Тај план је предвиђао да БиХ буде без икаквих унутрашњих граница, да има власт по националном кључу као и до тада, а да се на исти начин, републичким кључем, бира савезна скупштина, док би предсједништво било ротирајуће.

Мухамед Филиповић и Адил Зулфикарпашић су у име СДА прихватили план, али га је Алија Изетбеговић одбио.

Срби су прихватили и Кутиљеров план о три национална кантона и независној БиХ, који је такође одбила СДА.

Скупштина Републике Српске прихватила је и Овен-Столтенбергов план са три националне републике унутар БиХ.

На крају је прихваћен и Дејтонски споразум.

/Срна/