Предсједник Одбора породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Источно Сарајево Милка Кокот каже за Срну да чланови ове организације још нису добили званичан одговор на питање каква је судбина 180 сарајевских Срба, за чијим се посмртним остацима и даље безуспјешно трага.
“Процес тражења несталих на подручју Сарајевско-романијске регије, али и у цијелој БиХ практично је заустављен. Највећу одговорност за то свакако сноси Институт за нестала лица у БиХ, који нема никакав план нити конкретан програм за наставак процеса тражења несталих, као ни ексхумација”, сматра Кокотова. Према њеним ријечима, за ефикаснији рад на терену требало би поново увести институт предвизите, који је укинут у складу са одредбама Закона о кривичном поступку у БиХ.
“Ми нисмо посустали и не смијемо ни стати због наших породица које траже своје најмилије. Ми и даље инсистирамо и имамо добру сарадњу са надлежним институцијама Републике Српске, али се то не може рећи и за Институт за нестала лица БиХ, од којег већ годину чекамо одговор у вези са нашом иницијативом за утврђивање нацрта одређене стратегије за ефикаснији наставак просеца тражења несталих, ексхумација и идентификације”, истиче Кокотова.
Она подсјећа на нека од свједочења чланова породица који и данас трпе болне ране из недавне прошлости због страдања својих најмилијих почетком и током рата у Сарајеву и околини.
“Потресна су њихова сјећања на српска стратишта у Сарајеву, појединачне и масовне гробнице, измјештање тих гробница са циљем прикривања злочина над српским цивилима, као и масовни егзодус сарајевских Срба по окончању рата, проузрокован страхом од репресије тадашњих муслиманских власти у Сарајеву, њиховом вјековном огњишту”, наводи Кокотова.
Она и даље категорично тврди да су најболнији догађаји у вези са третманом Срба у сарајевским болницама, којима су газдовале муслиманске војне формације, затим нестанак и страдања Срба у приватним и војним затворима и логорима у граду, али и у Трнову, Брези, Високом, Илијашу, те насељима Храсница, Бућа Поток, Добриња, или кафићу “Борсалино”, школама “Симон Боливар”, “Павле Горанин”, селу Ледићи код Трнова…
Посебно стравичне приче односе се на смрт Срба који су скончали у јами “Казани”.
Инспектор у МУП-у Републике Српске Симо Тушевљак, стручњак за област истраживања ратних злочина, више пута до сада понављао је и упозоравао на скандалозну чињеницу да је припадницима “Патриотске лиге”, “Зелених беретки” и других паравојних јединица под контролом муслиманских власти у Сарајеву признато право учешћа у рату од априла 1991. године, иако је БиХ тада била у саставу бивше Југославије.
“Јасно је да су се они већ тада спремали за рат јер су муслимани у БиХ, много прије него што је дошло до организовања српског народа у БиХ, кренули у припреме за трагичне сукобе на овим просторима и излазак из Југославије. Бошњаци су тада јавно прокламовали да су за останак БиХ у СФРЈ, а заправо су се тајно и увелико припремали за сецесију и могуће сукобе”, подсјећа Тушевљак.
Истовремено, наставља он, Хрватска је 1991. године, рат који се већ водио на њеној територији, пренијела у БиХ, а по западној Херцеговини већ тада су ходали припадници хрватске војске, њеног ХОС-а и паравојних јединица, који су крајем 1991. и почетком 1992. године извели нападе на небрањена српска села Равно, Купрес, Сијековац и друге.
“Због тога не треба само град Сарајево везати за почетак рата у БиХ јер се то десило на много ширем подручју БиХ”, истиче Тушевљак.
Он је подсјетио да је 4. априла 1992. године у полицијској станици у Сарајеву мучки убијен полицајац Перо Петровић, Србин, који је управо тог дана привео једног сарајевског криминалца.
Истог дана, у нападу на Полицијску школу на Врацама убијени су српски специјалци Миле Лиздек и Милорад Пупић, рањени су Душко Јевић, Миодраг Репија и Ристо Лубура, а повријеђен Милорад Марић.
У току борби, од непријатељских хитаца погинула су и три српска цивила, становника Враца, а двоје је рањено.
“Још 3. априла су Зелене береткеж биле заузеле све полицијске станице у Сарајеву, осим станица на Илиџи и у Илијашу”, напоменуо је Тушевљак.
/Срна/
