Средином деветнаестог вијека у Сокоцу није било ни једне куће. То земљиште припадало је селу Балтићима. На локалитету Сокоца, године 1852. улогорило се 16 батаљона турске војске. Тада је подигнут први хан (или данашња кафана), а аустроугарска окупација 1878. године затекла је три хана. Око ханова се полако развијало насеље које је постало средиштем за цијели крај.
Томе су највише допринијели снажни извори на Сокоцу. Ту је главно врело Соколац, веома снажно, и налази се у средини Сокоца (преко пута Супермаркета). Ниже цркве су Грачанско врело и Плоча. Над Сокоцем је врело Каменик, које љети пресуши, као и поток Решетница, који настаје под Градцем, од неколико мањих потока.
Црква у Сокоцу, односно на Градцу, подигнута је 1876. године. Градња је започета 1873. године, а освећена је 1881. године. Неколико година раније, 1871. године, на Сокоцу је отворена школа чији је први учитељ био Ристо Чајкановић, који је за писану културу тадашњег времена био веома значајан човјек. Касније је Соколац постао главно састајалиште народа Гласинца, па су појединци почели стално да се насељавају.
Тридесетих година 20. вијека Соколац је израстао у друмско насеље. Највећи дио кућа налази се с обје стране друма Сарајево-Београд, а мање групе кућа на узвишењу Мељачи и на главици Градцу, око улице која води цркви. Тада је срушен посљедњи хан на Сокоцу. Соколац је постао средиштем за цио Гласинац, важна станица и одмориште за путнике. Године 1930. Соколац је имао 46 кућа и породица стално настањених православних Срба. Поред цркве и школе Соколац је имао жандармеријску станицу, општину, једну стругару (тј.пилану), неколико трговачких и занатских радњи и више гостионица и кафана.
Име самог града потиче од гроба ,,бега Соколовића“, који се налази на данашњем мјесту спомен костурнице. Тај гроб, као и надгробна обиљежја усклоњена су послије Другог свјетског рата, ради изградње спомен костурнице. Остаци нису сачувани. Иначе бег Соколовић потиче из познате породице Соколовића и потомак је Мехмед паше Соколовића. Кости је оставио својој мајци земљи, можда као дуг и кајање за прелазак у другу вјеру. Потомке на правој вјери оставио је брат Мехмед паше Соколовића, Макарије Соколовић, чувај вјере и православља. Дакле, Соколовићи су дубоки и снажни коријени од Романије до Дрине. Презиме су добили по мјестима гдје су живјели по висовима, као птице соколови. Због тога наш град с поносом носи то име.
Текст: Мира Ћајић, Соколачке информативне новине број 36 (август 1997.)
/оpstinasokolac.net/
фото: оpstinasokolac.net
