За осамедесетогодишњег Алексу Барјактаревића из соколачког насеља Мајдани потпуно важи народна изрека која описује вјеште људе и надарене мајсторе: „Што очи виде – то руке створе“.
Од дјетињства Алекса је радио са дрветом, правећи разне предмете и алатке за пољопривредне послове, градио је објекте и уређивао ентеријере од дрвета и постао самоуки мајстор. Тај таленат и умијеће наслиједио је од оца Димше.
Све што је почињао да изради од дрвета успијевао је, а његове рукотворине су реплике некадашњих употребних предмета кориштених у свакодневном животу ових крајева.
Посебно су кориштени у сеоским срединама и представљају минијатурну музејску збирку заборављених предмета од дрвета, без којих је био незамислив живот до пола вијека уназад, па и касније.
Међутим, Алекса се интересовао и „ишли су му за руком“ и „женски послови“, као што су плетење, ткање и везење.
Његове рођаке причају да је најбрже „препочињао“ нове „мустре“ и начине плетења и ткања, па су дјевојке и жене из његовог родног села Вилич, у илијашкој општини, долазиле да им покаже како да почну да плету неки одјевни предмет на начин који раније нису користиле.
Алекса је одавно пензионер. У рату су му погинула два сина, а након потписивања Дејтонског мировног споразума напустио је родни Вилич, па се, након неколико година избјеглиштва у Сребреници, преселио на Соколац, гдје је саградио кућу и живи са супругом, сином Николом и његовом породицом.
Овдје је, каже Алекса, ближе хумкама погинулих синова Душка и Горана, чији су посмртни остаци пренесени на Мали Зејтинлик. Често их посјећује, прислужује свијеће и оплакује.
Највише времена проводи правећи разне предмете од дрвета. Каже да му тако најбрже пролази вријеме и да се стваралаштвом бори против туге.
Скромним алатом израђује минијатурне предмете који су се некада користили у домаћинствима и пољопривреди. Правио је разне алатке, а у посљедње вријеме се посветио дуборезу и изради резбарених икона, иконостаса, полица и рафова.
Он истиче да је резбарење веома захтјеван занат који тражи умијеће, стрпљење, прецизност и смиреност, те неку врсту надахнућа и инспирације јер то није посао за сваки дан.
Његове иконе и иконостаси, као и други предмети које је начинио од дрвета стигли су на све континенте, а, према наруџбама, изгледа да ће их још много „отпутовати“ преко океана.
Многе иконе и иконостаси које је израдио стигли су до Америке, Аустралије, Русије, Новог Зеланда и неких афричких и азијских земаља, као и великог броја европских земаља.
Већа просторија у брвнари, коју је направио својим рукама и у којој је са породицом живио до усељења у новоизграђену кућу, претворена је у музеј минијатура и алатки од дрвета. Зидови су украшени иконама у дуборезу, иконостасима и рафовима, а у једном дијелу је Алексин алат и простор за рад.
У тој „галерији“ налазе се минијатурне реплике скоро свих дрвених предмета који су некада кориштени, али су под утицајем модернизације изгубили вриједност, а постоји и велики број оних који се још користе.
Посебно мјесто одредио је за полице за славске иконе, свијеће, кандило и кадионицу, те резбарене и украшене иконостасе, које поклања пријатељима. На препоруку, многи долазе и наручују иконостасе, иконе и полице.
У мањој просторији су алатке које се још користе – као што су виле, грабље, косе, брезове метле, дрвене лопате, „кључеви“ за сијено, те штила /држалице/ за мотике, крампове, лопате и кошнице.
За добијени новац Алекса набавља материјал за даљи рад, а каже да му нешто дрвета за обраду довезу и неки стари пријатељи, којима поклони неку од својих рукотворина.
У „галерији“ су различити рамови за слике и огледала, рамови за кошнице и кошнице, као и трнке, кавези за птице, мини-воденица са жрвњем и свим алаткама потребним воденичарима, које су непознате највећем броју млађих људи.
/Срна/
