НА ДАНАШЊИ ДАН РОЂЕН ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

111

На данашњи дан прије 140 година у Сомбору, у свештеничкој породици, рођен је Вељко Петровић, пјесник, прозаиста, есејиста, енциклопедиста, новинар, историчар умјетности, предсједник Матице српске и Српске књижевне задруге, директор Народног музеја у Београду, академик…

Сам почетак његовог живота обиљежен је губитком мајке која је умрла неколико недјеља послије порођаја, а отац се замонашио када је Вељко био други разред основне школе. У родном Сомбору завршио је основну школу, а потом и државну, мађарску гимназију. У Будимпешту одлази 1902. и уписује права, а станује у Текелијануму.

Прве стихове објављује 1905. у „Бранковом колу“, „Новој искри“ и „Српском књижевном гласнику“, а у „Љетопису Матице српске“ први пут 1908. године. Новинарску каријеру започео је као дописник загребачког „Србобрана“, потом у Сремској Митровици 1907. постаје уредник „Слободе“, а у прољеће 1909. одлази у Сарајево као уредник „Српске ријечи“.

Упозорен да ће бити ухапшен 1911. прелази у Београд гдје упознаје Симу Пандуровића и Јована Скерлића. Као добровољац у Првом свјетском рату прешао је Албанију, а онда је упућен у Женеву, у новинарски пропагандни биро, гдје је радио до 1918. када је изабран за члана Југословенског одбора у Лондону, а 1919. постаје високи чиновник Министарства просвјете, прво у Новом Саду, а потом у Београду. Дружи се са Дучићем, Црњанским, Шантићем, Кашанином…

Поводом стогодишњице оснивања Матице српске 1927. објављује се студија „Српска умјетност у Војводини“ и обиман посао пописа умјетничких дјела у Војводини повјерава се њему и Милану Кашанину.

На позив Милоша Црњанског, тадашњег аташеа за културу у нашој амбасади у Берлину, 1929. одржао је запажено предавање о савременој југословенској књижевности. Са групом српских интелектуалаца провео је три мјесеца у логору Бањица. Готово осамнаест година био је директор Народног музеја у Београду, од 1944. до пензионисања 1961. године.

Дописни члан Српске краљевске академије постао је 1924, а редовни члан САНУ 1948. Предсједник Српске књижевне задруге постао је 1945. године, а 1953. изабран је за предсједника Матице српске, чији почасни доживотни председник постаје након три године.

Вељко Петровић је одликован Орденом заслуга за народ 1954. године, а исте године добио је и награду Савеза књижевника Југославије за животно дјело. Према пишчевој жељи након његове и смрти његове удовице, вила у Улици Теодора Драјзера број 32, у којој су живели, са збирком слика, скулптура, стилског намештаја, богатом библиотеком и документарном грађом поклоњена је граду Београду и тако је 1970. настао Легат Вељка Петровића.

/Библиотека Матице српске/