На данашњи дан 1933. године у Београду је рођена књижевница Светлана Велмар-Јанковић. Након студија француске књижевности почела је каријеру као новинар у „Дечјој штампи“, а већ послије неколико година постала је секретар часописа „Књижевност“, да би потом и сама уређивала тај часопис, а била је уредник и у „Просвети“, библиотеке „Савременик“ у „Српској књижевној задрузи“…
Прву причу („Парче“) објавила је 1952. у ревији „Млада култура“, четири године касније први роман „Ожиљак“, а 1968. прву књигу есеја „Савременици“.
Добитница је бројних награда: „Исидора Секулић“, „Иво Андрић“, „Бора Станковић“, „Меша Селимовић“, „Невен“, „Политикиног забавника“, Нинове, Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године… Њене књиге превођене су на енглески, француски, шпански, немачки, италијански, бугарски, грчки, мађарски…
У САНУ је примљена 2006. године (као дописни члан, а редовни члан 2009) и тако постала трећа жена (послије Исидоре Секулић и Десанке Максимовић) академик међу књижевницима. Говорила је да је живот „прелијепо чудо – ако се том чуду умијемо да радујемо чак и онда када нема много повода за радост. Ако радост успијемо да изазовемо и у другоме, наш је живот, у том часу, осмишљен. Онда и то наше кратко, тренутно постојање има смисла.“
/Библиотека Матице српске/
