На данашњи дан прије 90 година у Нишу је рођен песник Бранко Миљковић. Писао је стихове још од гимназијских дана, преводио са француског и руског језика (Мајаковског, Пастернака, Блока, Превера, Елијара, Валерија…), студирао филозофију и имао све десетке, писао есеје и критике, уређивао “Видике”, “Књижевне новине”…
Већ као гимназијалац читао је античке филозофе, Хегела, Шекспира, Раблеа, Његоша, Мајаковског… У Београду је 1955. упознао Оскара Давича, члана уредништва новог књижевног, модернистичког часописа „Дело“ и стидљиво му дао своју свеску са стиховима.
Давичо је рекао: „Прочитао сам и одмах видео да је то велика поезија. Када је, опет стидљив, дошао да пита за мишљење, рекао сам да то није за часопис, да мора да се штампа као књига. И послије тога написао сам рецензију. То је била збирка ‘Узалуд је будим’.“
Бранко Миљковић је био близак француским и руским симболистима и надреалистима, припадао је кругу младих песника неосимболиста. На питање какве су његове везе са надреалистима одговорио је: “Родбинске. Себе сматрам унуком надреалиста. Покушавам да у свом песничком поступку измирим симболичку и надреалистичку поетику.“
Брзо је постао водећи пјесник своје генерације. Октобарску награду града Београда добио је 1960. године као најмлађи лауреат. Живио је само двадесет и седам година. Отац и мајка поклонили су његову заоставштину 1971. Народном музеју у Нишу где је отворена пјесникова спомен-соба. Исте године у Нишу је установљена Награда „Бранко Миљковић“ која се додјељује сваке године за најбољу збирку поезије.
/Библиотека Матице српске/
