На данашњи дан 1783. године у Греноблу је рођен француски књижевник Мари Анри Бејл, зачетник модерног реализма, несхваћен од својих савременика јер је својим схватањима и стилом превазилазио епоху у којој је живио.
Јавности је познатији под псеудонимом Стендал, а имао је више од сто псеудонима. Жан Старобински скреће пажњу да Стендал у свом дневнику из 1814. године даје самом себи савјет: „Гледати на живот као на бал под маскама.“ Када је имао само седам година остао је без мајке за коју је био изузетно везан и то је одредило цио његов живот.
Отац је на прво мјесто ставио бригу о заради, па га је подизао деда, љекар, драг и топао човјек који му је често читао и највише утицао да заволи књижевност. Студирао је политехничке науке, одушевљавао се математиком и умјетношћу, волио да путује по Европи, посебно по Италији где је био конзул, имао је и војничку каријеру.
Изузетан значај придавао је потрази за срећом. Од 1979. године у психијатрији се користи израз „Стендалов синдром“ за описивање психосоматског поремећаја (убрзан рад срца, вртоглавица, несвјестица, збуњеност…) који се најчешће јавља код туриста који су изложени посматрању умјетничких дијела изузетне вриједности или када се особа суочи са великом љепотом у природи.
У тексту „Долазак у Фиренцу“ Стендал описује свој први сусрет са овим градом: „Помисао да се налазим у Фиренци и близина великих људи чије сам гробове видио испуњавали су ме неком врстом заноса.
Задубљен у посматрање узвишене љепоте, видио сам је изблиза, додиривао је такорећи. Био сам доспио до оног узбуђења гдје се блажена осјећања која пружа умјетност граниче са осјећањима страсти.
Излазећи из Санта Кроче имао сам лупање срца, оно што се у Берлину назива ‘нервима’. Био сам потпуно исцрпљен, чинило ми се да ћу да паднем. Два дана касније, када сам се сјетио тог свог узбуђења, пала ми је на памет веома самоувјерена идеја: боље је, рекао сам себи, да човјек ради своје среће умије да осјећа као ја, него да има и највиши орден.“
/Библиотека Матице српске/
