У селу Ледићи у федералној општини Трново данас је обиљежено 26 година од свирепог злочина над 24 српска цивила који су починили припадници такозване Армије БиХ.
Парастос за убијене житеље Ледића код спомен-обиљежја у овом мјесту служио је парох трновачки Младен Микавица, након чега су породице погинулих, представници борачких организација, те градских власти Источног Сарајева положили вијенце.
Злочин над српским цивилима у селу Ледићи 3. јуна 1992. године извршили су припадници такозване Армије БиХ регрутовани са подручја Сарајева, те комшије муслимани из сусједног села Дејчићи.
У злочиначком походу припадника такозване Армије БиХ убијено је 10 чланова породице Васић, цијела породица Тешановић која је имала девет чланова, три члана породице Миовчић, те Саво Кењић и Слађана Секулић.
Најстарија жртва била је Иконија Васић која је имала 92 године, а најмлађа Милан Тешановић који је имао само 18 мјесеци. Село је опљачкано, спаљено и разорено до те мјере да се губи скоро сваки траг српског присуства на том простору.
До 2001. године ископани су остаци 24 жртве. Скелети су углавном били непотпуни, а неке лобање пронађене су одвојене од тијела. Према извјештају МУП-а Републике Српске, становници Ледића убијени су на бруталан начин – клањем, вјешањем или гушењем.
Предсједник Организације породица погинулих и заробљених бораца и несталих цивила Трново Горан Тимотија рекао је новинарима да су у нападу муслиманских снага 3. јуна 1992. године страдала 24 српска цивила.
„За шта и коме су дијете од годину и по или старица од 90 година криви? Они су само жељели да се одавде извуку, али нажалост у томе нису успјели. Суђењу Едхему Годињаку, који у Суду БиХ одговара за злочине на подручју Трнова, приводи се крају, али нисам оптимиста, јер досадашње пресуде за злочине над Србима овај суд није доносио како треба. Породице се, ипак, надају да ће за звјерско убиство ових цивила неко бити осуђен“, сматра Тимотија.
Милена Витковић је и ове године прислужила свијеће за настрадале Ледићане, међу којима је и десет најужих чланова њене породице Тешановић.
„Убијена ми је мајка која је имала 59 година, брат, његова жена и син – мали Милун од годину и по дана, други брат са женом, те стрина, стриц и њихово двоје дјеце. Убијени су приликом преласка Трескавице према Калиновику, када су их из засједе пресрели муслимански војници. Њихове посмртне остатке нашла сам тек послије 10 година у Јаворској коси на Трескавици“, рекла је Витковићева.
Oна је навела да је патолог током идентификације рекао да су малом Милуну старом 18 мјесеци злочинци ломили руке и ноге. „То су само нељуди могли учинити“, рекла је Витковићева.
Крсто Мијовчић, који је почетком рата из Сарајева дошао у Ледиће гдје је било мирно, успио је да се са групом цивила из Ледића извуче на српску територију.
„Овдје је било мирно, а једног дана нападнути смо са свих страна. Напад је трајао до ујутро, након чега су се повукли. У селу смо остали још један дан, а онда побјегли у шуму гдје смо провели четири-пет дана. Тада смо се раздвојили, једна група је отишла према Трескавици за Калиновик, а друга према Крупцу“, присјетио се Мијовчић.
Он је додао да су тек након два мјесеца сазнали да је група која је кренула према Трескавици страдала.
„Ја сам био свједок Тужилаштва БиХ у предмету против Едхема Годињака. Процес још траје, а ја вјерујем да је Годињак, да је хтио, могао да заштити овај народ“, рекао је Мијовчић.
Славко Васић, чији родитењи су били прве жртве бруталног убиства у Ледићима, и овог пута је изразио огорчење породица настрадалих због спорог процесуирања овог злочина.
„Осим родитеља, изгубио сам и баку која је са 92 године била најстарија жртва овог злочина. Као најодговорнијег сматрам Едхема Годињака, који је био командир Станице полиције Трново. И по уставу и по моралним кодексима, он је као припадник полицијских снага морао да заштити незаштићено српско становништво. Овдје није било Војске Републике Српске да их заштити и евакуише“, каже Васић.
Он сматра да је почињен злочин према људима само зато што припадају другој етничкој групи. Због тога је, каже, Годињак морао да на неки начин, у координацији са неким паравојним или војним формацијама ФБиХ, издејствује да цивили остану живи.
„Овдје је убијено пет старица које су у просјеку имале 87 година, а након убиства одвучене су 20 километара одавде. То значи, све што је било српско, требало је бити ликвидирано. Вјерујем да ће једног дана доћи истина на видјело и да ће наши потомци знати праву истину о томе шта се овде десило“, навео је Васић.
Међу присутним који су одали почаст настрадалим био је и Зоран Тешановић, чији су чланови породице страдали у Ледићима. Он истиче да му је тешко да говори о дешавањима у Ледићима о којим, како је навео, ни Суд БиХ ни Хашки трибунал нису довољно урадили на откривању починилаца ових злочина.
„Све нас заједно боли та истина, а са овог скупа упућујемо молбу правосудним институцијама у БиХ да се коначно починиоци доведу пред лице правде и да буду кажњени“, рекао је Тешановић.
Подсјећајући да су Ледићи прије рата, са већинским српским становништвом, били прелијепо мјесто за живот и одмор, Тешановић каже да данас ту скоро нико не живи, јер некадашњи становници и викендаши „немају потребну енергију да би се ту вратили“.
„Видљиво је, напримјер, да је дио пута до села асфалтиран, а сам улазак у село није. То говори о приступу федералне општине Трново за помоћ овом мјесту и његовим становницима да се овдје враћају“, додао је Тешановић.
Предсједник Скупштине града Источно Сарајево Мирослав Лучић сматра да су у Ледићима страдали недужни и нејаки цивили само зато што су Срби.
„То нас упућује да обратимо пажњу с ким и на који начин живимо. Осим што се сјећамо жртава, мислим да је суштина оваквих окупљања да подсјетимо надлежне да злочини никада неће застарјети и да се потрудимо да задужене за откривање и процесуирање злочинаца натјерамо да коначно заврше свој дио посла“, рекао је он.
Лучић каже да ови људи траже сатисфакцију и институције на свим нивоима у БиХ морају учинити додатне напоре како би кривци били изведени пред лице правде.
/Срна/
