Иван Ристић из села Извор, у општини Ново Брдо, отац петоро дјеце каже да многи сматрају да је задржавање и ширење породице у изолацији, у планинским врлетима новобрдске општине, самоубиство, али да су се он и његова супруга Мирјана, рођена у породици Рашић у селу Добротин, код Липљана, прије скоро 20 година, када су се вјенчали, договорили да ће дјеца у колијевци плакати само у Извору и нигдје друго.
„Договорили смо се да, ако Бог да, породицу формирамо ту на имању мојих предака, ту одакле се Новобрдска тврђава руком додирује, где је свака кап воде лековита и где о сваком светом дану, одзвањајући, црквена звона најављују нови живот и продужење врсте и, ето, Бог нам је дао да је наша породица најбројнија у Извору“, прича Иван Срни.
Он истиче и да је тешко, јер у Извору, ослоњеном на локални пут Приштина – Ново Брдо и оивиченом стољетним шумама, његова дјеца одрастају, одлазе у школу и слободно вријеме проводе, искључиво уз надзор његов и његове супруге Мирјане.
„Никола, ученик трећег разреда средње школе, Милица осмог основне, Илија петог разреда и предшколац Сара су свакодневно под нашим надзором. Ни у дворишту или, не дај Боже, на оближњим пољанама док чувамо стоку нису сами. Увек мора неко од нас двоје да буде с њима посебно кад из куће изађе Милица“, каже Мирјана.
Она наглашава да само мајке које дјецу одгајају у срединама у којима „трговина бијелим робљем“ цвјета, знају и разумију страх и несаницу родитеља.
Ристићи не гладују нити траже било чију помоћ, живе од сточарства и пољопривреде, као и дјечијег додатка.
„Никада нисмо просили нити тражили помоћ, али смета то што породице које су све продале, живе у велелепним здањима по централној Србији, примају силне донације намењене повратницима и преосталим Србима на Космету, што су продајом имања од по десетак хектара по цени од 30 до 50 евра по ару, угрозили опстанак вишечланих породица, оних који ни метар земље нису продали нити имају намере да продајом граде будућност деци“, каже Иван.
Он наглашава да у Новом Брду, као и на цијелом Косову и Метохији нема Србина који није свјестан да без помоћи државе Србије нема опстанка српског народа на простору јужне покрајине.
Ристићи једино апелују на надлежне у српској општини Ново Брдо и Канцеларији Владе Србије за Косово и Метохију да им помогну у набавци балирке за сијено, јер од скупљања сијена и жита са неких осам хектара хране краве музаре које им омогућују да школују дјецу.
„Нећу да молим, али ако се помоћ дели онима који истог тренутка, повратничку кућу, пољопривредне машине или краве музаре, продају, онда имам морално право да тражим да ми држава Србија помогне у набавци балирке за сено јер бих себи и својој деци посебно супрузи Мирјани скинуо велики терет с врата“, каже Иван наводећи да је вјероватно једини Србин на Косову и Метохији који под закуп узима имања удаљена по двадесетак и више километара од мјеста у коме живи.
Уз то, Ристићи су једна од оних породица које о сваком празнику одлазе до цркве у суједном Бостану или у манастир Драганац вјерујући да без „мириса тамјана и свеће упаљене за мртве и живе нема благостања“, нити спокоја ни на овом ни на оном свијету.
У Извору, осим петоро Ристићеве дјеце, живи још 21 дијете и чине трећину преосталих становника од предратних око 200, колико је своје породице хранило радећи у новобрдском руднику и бавећи се пољопривредом и сточарством.
/Срна/
