НЕСВАКИДАШЊА ИЗЛОЖБА У ПРАДУ

210

Несвакидашња изложба чека све који се до почетка марта нађу у Мадриду. У Праду, једној од најпосјећенијих свјетских кућа умјетности, у току је поставка под називом „Обрнуто” и ријеч је о концепту који се не среће често – пред публиком нису изложене добро познате слике сприједа, онако како су нам и препознатљиве, већ су пред нама њихове полеђине. Тако је популарно дјело Дијега Веласкеза „Младе племкиње”, такорећи један од заштитних знакова музеја, представљено с наличја.

Како извјештава Гардијан, међу аутопортретима Гоје, Рембранта и Ван Гога налази се необичан приказ монахиње на слици чији оквир сведочи да су је нацисти заплијенили, а ту је и пет похабаних дрвених греда са оригиналних носила Пикасове чувене „Гернике”. Како је објашњено, замисао кустоса је да усмјери гледаоца изван површине умјетничке слике и да га подстакне да завири у њене тајне, приче и значења.

Према ријечима директора Прада, Мигела Фаломира, идеја за целу причу крије се управо на почетку текста поменутој Веласкезовој слици, у којој Веласкез заправо гледа у посјетиоце иза огромног платна на којем ради.

„Изложба има за циљ да нас подсјети на нешто што би Веласкез такође желио да размотримо, а то је да у уметности – а посебно у сликарству – није суштина само у самој слици”, рекао је он.

Уметничка дјела су тродимензионална. Када се фокусирамо искључиво на слику, која је репродукција датог тренутка замрзнутог у времену, добијамо неке информације, али постоји још један фокус, а то је све оно што дјело значи као објекат, додао је Фаломир, поредећи сагледавање слике у цјелости са археолошким открићем у коме сваки слој има своју сторију да исприча.

Он изложбу упоређује и са Алисиним авантурама у земљи чуда – „као да улазите у другу димензију које нема, у димензију која је скривена, али која је изузетно важна и која је дио посла као и предња страна”.

Кустос Мигел Анхел Бланко одлучио се за 105 дјела из Прада и 29 из других међународних музеја и колекција и поставио их у просторије чији су зидови обојени у црно како би створили атмосферу која наликује мистерији.

Неки од радова се могу видјети са обје стране, неки су постављени тако да им је предња страна недоступна скроз како би се боље приказале поруке, печати и скице које красе њихове полеђине, а које су иначе скривене од јавности.

„Слике су одувек биле окачене регуларно и ту нема шансе да људи баце поглед на то шта се крије иза слике и ту је обично забрањено да се публика приближи објектима”, рекао је Бланко и истакао за британски лист:

„Понекад су полеђине слика запечаћене пластиком како би се спријечило продирање прашине. Приступ полеђини слика је привилегија која се даје само рестаураторима, конзерваторима, овлашћеним истраживачима, транспортним компанијама и кадровима – и очигледно умјетницима.”

Овај кустос, који је уједно и умјетник чија су три дјела изложена на поставци, каже да овакав приказ слика омогућава гледаоцу да ужива и да их разумије у потпуности и као слике и као објекте, који имају своју историју о којој углавном немамо информације, при чему оне могу додатно дјело да ставе у нови контекст.

/Политика/