Француски писац и свјетски класик књижевности Оноре де Балзак /1799-1850/ зачетник европског реализма, аутор стотине књига са више од 2.000 ликова, умро је 18. августа 1850. године.
У својим романима Балзак је приказао широку галерију ликова из свих друштвених средина, разних темперамената и карактера, које покрећу разнолике побуде од новца до власти, од љубави и идеализма до слијепих нагона и бруталне експлоатације.
Романи под заједничким називом „Људска комедија“ имају вриједност социолошких студија и дубока су критика француског друштва.
Међу његовим романима су: „Евгенија Гранде“, „Чича Горио“, „Гопсек“, „Изгубљене илузије“, „Сељаци“, „Рођака Бета“, „Голицаве приче“, „Шуани“…
Балзак је најбоље писао када је морао да враћа нагомилане дугове лихварима, што је, по правилу, увијек било у „посљедњи час“.
Многи сматрају да је Балзаку главе дошла кафа, коју је конзумирао у неограниченим количинама током писања како би остао будан.
Велики писац волио је новац, славу и жене – и то је, према сопственом признању, био његов основни мотив за писање.
Он се бавио темама за које је вјеровао да су популарне и да ће интересовати читаоце.Често је писао и по 16 часова дневно, уз свијећу, не би ли што прије објавио своје дјело.
Балзак није посвећивао нарочиту пажњу фразама, сликама и нијансама стилског савршенства. Изражавао се често попут најбаналнијих писаца такозване народне литературе.
Због тога, један број његових књига и приповједака оставља утисак недовршености и неуредности, има грешака у тексту, а поједини дијелови су површни или недовршени.
Ипак, Балзак је један од највећих приповједача свих времена, а многи књижевни критичари стављају га раме уз раме са Лавом Николајевичем Толстојом, Фјодором Михаиловичем Достојевским и Чарлсом Дикенсом.
/Срна/
