На данашњи дан 1857. године у банатском селу Орловату, у свештеничкој породици, рођен је Урош Предић. Од ране младости, па до своје смрти живио је за умјетност.
Када је саопштио да жели да се посвети сликарству отац га је питао шта ће да ради када му у старости ослаби вид и задрхти рука одговорио је: „Ништа! Онда не марим ни да живим.“ Као осмогодишњак у школи је насликао Светог Николу и награђен хонораром који је изгубио на путу за Бечкерек где је намјеравао да купи сликарски материјал.
У гимназији у Панчеву као најбољи цртач вршио је коректуру умјесто професора. Са 19 година уписао је у Бечу Сликарску академију. Био је члан Српског ученог друштва, Српске краљевске академије и САНУ.
Један је од оснивача и први предсједник Удружења ликовних умјетника Србије. Сам је свој живот назвао аскетским. Када му је 1936. понуђено да буде предсједник Матице српске, са скромношћу која му је била својствена, захвалио се због старости.
Говорио је неколико језика (њемачки, француски, енглески…) и преводио је српске пјеснике на стране језике и стране књижевнике на српски језик.
Због дивљења према Дантеу научио је италијански, па је и у дубокој старости знао напамет скоро цијелу Дантеову „Божанствену комедију”. Аутор је великог броја иконостаса, портрета и слика са мотивима из прошлости нашег народа. Није волио да излаже, у једном писму Илариону Руварцу 1905. године образложио је то овако:
“Ја уопште не излажем своје радове. Свега дваред сам се преварио да то учиним, и то у најужем кругу, без конкурената. Свака конкуренција производи међусобну завист међу колегама, мржњу и клевету, и ту наравно тешко баш онима који су мало бољи. Ја као мирољубив човјек мрзим омразу и избјегавам сваку прилику гдје би се она могла изродити, па тако и заједничко излагање слика.
Не излажући, не само да избјегавам мржњу оних који су лоши, него и себи уштедим непријатно понижење испред бољих од мене.“ Била му је намијењена гробница у Алеји великана у Београду, али је његова последња жеља била да буде пренесен у родни Орловат и сахрањен поред своје мајке.
Предићев легат се од 1954. чува у Народном музеју у Зрењанину. Добитник је више важних одликовања, међу којима су бронзана медаља на Светској изложби у Паризу 1889, Орден Светог Саве I реда који је добио 1925, Орден заслуга за народ I реда 1950, а још током студија у Бечу 1879. добио је Гундлову награду…
Ни у позној старости није престајао са радом. Михајло Пупин пише му из Америке 20. септембра 1934: „Не могу доста да се надивим твојој физичкој и душевној снази која се изражава у твоме умјетничком раду. Човјек који у твојим годинама још тако дивно одржава свјежину и ума и тијела није створен из обичне материје.“
/Библиотека Матице српске/
