Велики српски писац, пјесник и народни трибун Петар Кочић /1877-1916/ рођен је 29. јуна 1877. године.
Кочић је рођен у селу Стричићи код Бањалуке, а основну школу похађао је у манастиру Гомионица, у којем се његов отац закалуђерио и живио као игуман.
Гимназију је уписао у Сарајеву, али су га власти истјерале због „србовања“, па је прешао у Београд.
Филозофију је студирао у Бечу, у Сарајеву је радио као чиновник, али су га опет протјерали, јер је учествовао у радничком штрајку.
Био је један од најистакнутијих писаца у српском реализму и национални борац против аустроугарске окупације БиХ.
По повратку са студија славистике у Бечу и службовања у Србији и Скопљу, Кочић је дуго био без посла, осуђиван је и тамновао у Бањалуци и Тузли.
Није подносио окупацију и социјалну неправду и отворено се залагао за српске националне интересе.
У Бањалуци је покренуо лист „Отаџбина“, који је често забрањиван. Једрим и сажетим приповиједањем и свјежим поетским језиком снажно је приказао планински завичај, живот у њему и судбину сељака, а у сатирама је бритко критиковао прилике у којима су живјели босански сељаци под аустроугарском окупацијом.
Осим „Јазавца пред судом“, значајнија Кочићева дјела су „Пјесме“, збирке приповједака „Са планине и испод планине“, те „Јауци са Змијања“.
Значајна је још једна његова сатира – „Суданија“.
Петар Кочић је, сем писања, заувијек остао повезан са српским крајишким кметом, према коме је исказивао и љубав и разумијевање.
Био је борац не само против окупатора, већ и против економског ропства.
Као знак сјећања на овог великана српске књижевности, у Републици Српској додјељују се награде „Кочићево перо“ /четири пута годишње/ и „Кочићева књига“ /на крају сваке године/, а сваког августа одржава се манифестација из области културе „Кочићев збор“.
/СРНА/
